Ono što nije Smoki

Kada je početkom druge decenije 21. veka domaću kompaniju “Marbo” otkupio “Pepsi” za više od 200 miliona evra, domaća javnost je po prvi put obratila pažnju na to koliki biznis su postale slane grickalice.

Nismo ni primetili kada su čitave sekcije u supermarketima rezervisane isključivo za ove proizvode. Čipsovi, flipsovi i slični produkti spadaju u jeftinu robu koja u odnosu na svoju cenu zauzima prevelik prostor u transportu i prodavnicama, što nekom ko malo zna o tome, nameće zaključak da tu nema velike zarade. Dodajmo tome i negativnu kampanju koja ih prati svuda gde je reč o nezdravoj hrani i razlozima gojaznosti. Uprkos svemu, ovaj naizgled jednostavan posao, i dalje raste.

U celoj priči i mi u Subotici imamo svoju grickalicu.

Ne treba da zaboravimo lokalnog heroja  vremena nestašica, simbol antiglobalizma i vere u ličnu slobodu  – kukuruzne grickalice GUGI.

Bliže istini su oni koji kažu da je to bila zamena za prosperitet kome smo, tih devedesetih godina, okrenuli leđa.

Kada se pojavio subotički Gugi, jeftina i bezukusna varijanta čuvenog Smokija, bilo je vreme kada su se gazirani sokovi proizvodili u kadama u kućama na periferiji Subotice, posle dva popijena Jelen piva nastupala bi neprijatna glavobolja, otrov zvani Step sokovi bili su nacionalna poslastica… Zato ne treba biti previše kritičan prema Gugiju.

Štaviše, ima onih koji imaju visoko mišljenje o njemu. Na prvom mestu, to su mala deca koja nisu zavedena propagandnim porukama ili pakovanjem. Zadovoljstvo sa kojim umeju da ga sisaju i grickaju, po neke od nas navelo je na razmišljanje, zašto je ova grickalica prvi izbor sitne dečurlije? Majke, koje im to kupuju, vode se njihovim željama, ili tvrde da je to zdrava hrana. Ako je Gugi pravljen od zdravih, ili bar neškodljivih sastojaka – sve mu je oprošteno. I one muve u najlonskom pakovanju i sva ta iznenađenja koja su ponekad zalutala u kesu. Takvo je vreme bilo.

Predstava dečjeg pozorišta

Ne bi sve ovo bilo vredno pažnje da je Gugi ostao u vremenu kada se Vegeta proizvodila u Šandoru, u mešalici za beton.

Štos je u tome što je Gugi u nekim prodavnicama nastavio da opstaje pored poznatih brendova. Neki su ga videli i u inostranstvu, u specijalizovanim radnjama sa robom iz našeg regiona. Dok se Smoki dovija kako da doskoči konkurenciji, pa stalno izbacuje nova izdanja i nove ukuse, legendarni Gugi nije promenio ni ono pakovanje od običnog najlona, što treba respektovati.

Da ne zvuči kao podsmeh, vratimo se na MARBO sa početka priče, ili Smoki koji se nudi i preliven čokoladom, sa ukusom pomorandže i malina… Sve to vreme naš Gugi stoji u prodavnicama rame uz rame sa tržišnim dinosaurusima, upakovan u najobičniji najlon kao i devedesetih, i što je najlepše – prodaje se. Jedu ga mala deca, a i odrasli ga cene.

Nedavno neko reče: „Volim tu neizvesnost sa Gugijem. Nekada je baš slan, nekada malo slan, a ponekad potpuno neslan. Nikad ne znaš šta ćeš da dobiješ. Prošli put sam izvukao dobro osoljen. To najviše volim!“

Neki tvrde da izumitelj i vlasnik Gugija živi u vili na putu za Kelebiju. Roza vila sa dve kule uvezene mašnicama, uvek prepuna cveća, kao sa slike na bombonjeri ili na albumu Zorice Brunclik i njenog supruga. Život je nekom bajka.

Verovatno da nije baš on izmislio ovaj proizvod, ali za naše uspomene to i nije toliko važno.

Lansky