Orgulje koje traju vekovima

Мада је мисија поправки оргуља у Војводини мукотрпан посао, и због немаштине која се шири као грип, рестауратор и аутор књиге „Оргуље у Војводини” Ђерђ Мандић има разлога да буде задовољан. Ове године је двоје оргуља вратио у живот па бар мало скратио списак од оних које не раде, од укупно 175 у Војводини.

 

Посебно је велики био изазов рад на ретком инструменту, који је у римокатоличком храму у Кљајићеву направио мајстор Франц Линдауер, а ускоро треба да буде пресељен и монтиран у келебијској цркви.

 

– То су једине оргуље код нас које је направио Линдауер – објашњава Мандић. – Са Миланом Мајдаком он је имао радионицу у околини Загреба, из које су потекле многе оргуље у Хрватској. Линдауер је оне у Кљајићеву започео 1939. а завршио наредне. То су, као значајан догађај, и новине забележиле 10. априла 1940.

 

Црква у Кљајићеву у којој су биле од 1945. је без верника. Деведесетих је предата СПЦ на коришћење, а пошто она у својим богослужењима не користи оргуље, и Мандић се својевремено залагао за то да буду пренете у неку другу богомољу. Начекао се.

 

– Приликом поправки оргуља увек има изненађења – каже Мандић. – Овде су то били ексери, који су употребљени уместо шрафова, што је веома отежало растављање. Најдужи је био чак 20 центиметара. Замислите лајсну од осам милиметара, која је закована ексером од 12 центиметара! На такве и сличне ствари сам и раније наилазио.

 

Велики посао Мандић је имао и на инструменту који сада краси суботичку цркву Исусова Ускрснућа, у коју је пренет 1980. из Бачког Моноштора. Први пут се у црквеним летописима те оргуље помињу 1790, мада Мандић с разлогом претпоставља да су старије.

 

 

– Унутрашњост ових оргуља је права историја – истиче Мандић. – Обилује многобројним записима мајстора који су их одржавали. Андрија Фабинг из Апатина их је рестаурирао 1839, након њега специјализована радионице породице Пумп поправља мех, што указује на то да су већ тада биле старе јер се мех мора поправљати после педесетак година. Следе записи непознатог мајстора из 1865, потом неког из Баварске који их је штимовао. Последњи захват је 1965. предузео Филип Антолић из Загреба с месним кантором.

 

Поводом завршетка поправке одржана је колаудација, а на оргуљама је свирао загребачки маестро Емин Армано.

 

foto : Eagle X

З. Милосављевић  (Dnevnik)



KOMENTARI

  1. dasHHa kaže:

    Voleo bi videti ovu crkvu konacno zavrsenu kako je i planirano…

  2. djomla kaže:

    Iovako poluizgrađena je monumentalna.

  3. DoDo kaže:

    Sto kazete, djomla, i ovako je monumentalna a tek kako li bi izglegala da je izgradjena po prvotnom projektu!??

  4. Kirdžijaš kaže:

    Ova crkva je sigurno jedna od najlipči u varoši. Biskup Budanović je tijo da se tute priseli sidište biskupije i da ova crkva bude katedrala, al u ondašnjem gradskom poglavarstvu su bili masoni koji su na sve moguće načine spričavali da se crkva dovrši po prvobitnom projektu.

  5. Beli kaže:

    Tu su najlepše ponoćne mise za božić . Nekada smo iz diska odlazili na ponoćku i vraćali se u disko kolub. Svi smo se osećali uzvišeno , praznično , bez obzira na veroispovest. Dojazili su tu vernici , ateisti , katolici , pravoslavci različite nacionalnosti… i bilo nam je lepo !

    Danas se živi po diktatu političara. Suživot , tolerancija , živeti jedni pored drugih i još brdo gluposti. Nekada smo živeli svi zajedni , ne znajuči ko je ko i bili smo jedinstveni i sretni.

    Ovo je još jedan veliki doprinos Velike crkve , kako smo je zvali !

OSTAVITE KOMENTAR