Zoran Kalinić (1958), naš proslavljeni stonoteniser
Olympedia
Nekadašnji svetski šampion u dublu sa Dragutinom Šurbekom posejao je sportsko seme u svojoj porodici, pa su njegovim putem krenuli sinovi, košarkaški reprezentativac Nikola, vaterpolista Uroš i ćerka Mina, nekadašnja odbojkašica, koja je danas udata za kapitena košarkaša Vojvodine Marka Ljubičića.
– Za moje sportske početke najzaslužnije je bilo društvo s kojim sam odrastao u centru Subotice, nedaleko od zgrade „Jadrana“ – objašnjenjem je priču počeo Zoran. – Nekako je bilo normalno to što smo, dok smo bili klinci, probali sve sportove, činili smo to u Lenjinovom parku prekoputa železničke stanice, a baš tamo je bio smešten i stonoteniski klub Spartak, koji je već u to vreme imao veliku tradiciju, u kojem je stasao veliki Vilim Harangozo.
Uz to, tada je već tamo stigao trener Rakić, koji je kasnije proveo puno godina s nama i uz nas. Zanimljivo je to što je taj čovek povukao za sobom Belu Mesaroša, kasnijeg reprezentativca Jugoslavije, a on je, opet, bio motiv čitavoj jednoj generaciji mladih da počne da se bavi tim sportom. Lako nam je, dakle, bilo da se „zapalimo“, a kasnije smo ostajali onoliki vremenski period u zavisnosti od toga koliko je ko imao talenta.
Kalinić je uspeo da pokaže veliki smisao za ping-pong, čiji dokaz su bili više nego dobri rezultati koji su ubrzo počeli da se nižu.
– Znate kako je to: kada ste u solidnom okruženju dobrih igrača, brzo napredujete, pa su rezultati koji su sledili ponekad iznenađivali i mene samog. Što se mojih roditelja tiče, nije bilo nikakvih problema s njima, važno im je bilo samo to da nisam na ulici. Naša generacije, uopšteno, tokom raspusta po čitav dan je bila napolju – ujutro izađemo, a tek uveče se vratimo kući. Sećam se da je moj otac prvi put došao u klub kada sam postao juniorski prvak Evrope, da vidi da li će mi taj rezultat doneti bar neku malu stipendiju.
Sportisti godine 1976: Zoran Kalinić (Stoni tenis) i Miodrag Gvozdenović Skale (odbojka)
Zoran Kalinić je, dakle, postao pojedinačni prvak Starog kontinenta u juniorskom uzrastu, što je stonom tenisu širom otvorilo prolaz ka njegovoj duši i srcu.
– S prostora bivše Jugoslavije, nije bilo puno onih kojima je to uspelo. Nije bilo neke jugoslovenske škole stonog tenisa, već je sve bilo stvar talenta koji je pojedinac u sebi nosio. Prvi kojem je to uspelo bio je Savnik iz Maribora, koji se čak nije ni zadržao u sportu, pa sam uspeh ponovio ja, a posle mene i Boba Grujić. Bilo kako bilo, ta zlatna medalja bila mi je prava odskočna daska, jer sam se odmah našao u vidu tadašnjem selektoru Dušanu Osmanagiću, pa sam trenirao s najjačima i najboljima, a to su u to vreme bili Šurbek, Stipančić, Karakašević i da ne ređam dalje. Kada uđeš u tu grupu, sistem te jednostavno nosi dalje i, kako stasavaš, dolaze i najveća takmičenja. A prvi cilj nam je bio Spens u Novom Sadu 1981. godine, kada sam imao 23 godine, i za njega smo se spremali godinu i po dana, uz pomoć Kineza koji su nam dolazili u goste.
Nažalost, i pored neverovatne podrške koju su imali od, po pravilu, dupke pune velike sale, dakle nekih 8.000 gledalaca, naši reprezentativci nisu uspeli da stignu do medalje u Novom Sadu i bili su na kraju peti.
– Minuli rad koji sam tada sticao na naplatu je stigao već sledeće godine, kada sam, u paru sa Šurbekom, osvojio titulu prvaka Evrope, posle i sveta i još mnoge vredne medalje. U seniorskoj konkurenciji, osvojio sam ih 12 na kontinentalnim i planetarnim smotrama, u dublu i mešovitom dublu. Vezivali smo se u skladu s nekim našim procenama, ko nam leži i s kim smo kompatibilni, pa sam, osim Šurbeka, za para imao i Poljaka Kuharskog, odnosno, u mešovitom dublu Gocu Perkučin, s kojom sam bio u finalu Svetskog prvenstva. Igrao sam u to vreme dobro i u pojedinačnoj konkurenciji, u kojoj sam malo eksperimentisao i otkrio novi servis, koji mi je donosio baš dobre rezultate. Osvajao sam velike turnire zahvaljujući tome, pa čak ni Kinezi, ljudi koji su uglavnom donosili novine u stoni tenis, nisu uspevali da provale u čemu je caka. Jednostavno, želeo sam da uprostim moju igru, baš kako Kinezi to čine i u tome sam uspeo.
Objasnio nam je Kalinić u čemu je bila mističnost njegovog početnog udarca.
– Koristio sam svoju korpulentnost i rival nije mogao da vidi moj kontakt s lopticom, odnosno da li sam joj dao gornju ili donju rotaciju. Sve to dešavalo se jako brzo i onda bi protivnik vratio ili u mrežicu, ili daleko van stola, nije mogao da proceni kojom snagom treba da je udari. Posle mene, čitava grupa igrača iz mnogih zemalja počela je da čini to isto, pa je Svetska stonoteniska federacija odlučila da promeni pravilo servisa i uvela je to da je loptica protivniku morala da bude u vidnom polju u svakom trenutku. Posle toga, priznajem, teško sam se snalazio, jer sam morao da menjam stil i težište tela, a to je bilo jako kompleksno. Reket sam držao „penholder“ stilom, a tada se njime igralo samo s jednom gumom, dok je druga bila čisto drvena. Kad bih došao u nezgodnu situaciju, odigrao bih baš tom, drvenom stranom, i tada bih svu rotaciju loptice, koja je meni bila namenjena, vratio rivalu. To se kasnije analiziralo, pa sam i tu, eto, bio inovator.
Vratimo se još malko u prošlost… Anton Stipančić je godinama bio dubl partner Šurbeku, a Kalinić, koji je od sjajnog Šurbeka bio mlađi 12 godina, postao je Stipančićev naslednik u tom dvojcu.
– Stipančić je, baš na Spensu, poslednji put igrao u kombinaciji sa Šurbekom. Oni su tada branili titulu prvaka sveta iz Pjongjanga, ali se već videlo da je Anton na kraju karijere. Elem, imali smo tada u državnom timu trojicu levorukih igrača: Kosanovića, Damira Jurčića i mene, pa je nekoga od nas trebalo upariti sa Šurbekom. Išlo se sistemom eliminacije, pa smo Dragutin i ja nastupili na nekom turniru u Miškolcu i u prvom kolu za rivale dobili kineske juniore, s kojima su njihovi treneri tada eksperimentisali. Poveli su 1:0 u setovima i u drugom imali ogromnu prednost od 19:11, a igralo se do 21 osvojenog poena. Da smo tada meč izgubili, već na sledećem turniru u Stokholmu šansu bi dobio Jurčić. Ipak, nekako smo dobili te kineske klince i osvojili turnir i posle toga, pune tri godine, nismo izgubili ni jedan jedini meč.
Tako je, eto, nastao sjajni tandem, koji je, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, osvojio sve što se osvojiti moglo. Bili su Šurbek i Kalinić prvaci Evrope, a onda su, u Tokiju, osvojili i zlato na Svetskom prvenstvu.
Dubl Kalinić/Šurbek
– Na tom šampionatu, sva zlata pokupili su Kinezi, osim u muškim parovima. Nismo im dozvolili da steknu totalnu prevlast u svetskoj konkurenciji, jer bili smo zaista dobra kombinacija. Stajao sam napred, imao dobar servis i igru levom rukom blizu stola, dok je Šurbek trčao iza, bacao se, vraćao sve loptice… Nisam bio ni svestan šta smo to učinili, ali je, po povratku kući, sve to delovalo i kao veliko otrežnjenje za mene. Jer, u životu sportiste, ne ulazi se često u najveća finala, ali sam postao svestan i toga da na svakom narednom turniru moraš ispočetka da se dokazuješ i da krećeš od – nule. I to je delovalo na mene tako da sam, kasnije, osvojio još 10 velikih medalja.
I posle tih velikih uspeha, dakle, Zoran je bogatio vlastitu riznicu.
– Bio sam prvak Evrope i u paru s Grkom Kreangom, sa Kuharskim sam osvojio srebro na Svetskom prvenstvu, pa sam identičan rezultat ostvario i u miks-dublu s Gocom Perkučin, što je bilo veliko iznenađenje. Ipak, držim da je ostvarenje sa Šurbekom iz Tokija 1983. godine, bio moj najveći uspeh u karijeri, pošto u to vreme stonitenis nije bio olimpijski sport. Kao i juniorsko zlato iz Medlinga, to ne zaboravljam nikada.
—————————————————————————————————————————————-
Tri učešća na olimpijadama
U vreme kada je Zoran bio u naponu snage i ostvarivao najvrednije rezultate, stoni tenis, nažalost, nije bi sport iz olimpijske porodice. Zbog toga u bogatu kolekciju nije uspeo da uvrsti i medalju s najvećeg sportskog događaja. „Učestvovao sam kasnije na tri olimpijade, ali to je usledilo u periodu kada je moja karijera krenula s laganim padom i tada, objektivno, nisam ni imao šansu da osvojim neku od medalja”…
—————————————————————————————————————————————-
Za kraj, uvek je zanimljiv odgovor na pitanje da li bi naš sagovornik nešto promenio u svom sportskom veku, da je onda imao današnju pamet i iskustvo.
– Teško. Dugo sam igrao i dotakao zvezde. Posle sam, čak, bio i selektor reprezentacije, vodio sam Grujića kada je osvojio seniorsku bronzu u Kurmajeru sa Karakaševićem. Čak sam bio šest godina predsednik našeg saveza i samo tu bih, možda, nešto promenio. Imao sam viziju s Aleksandrom Karakaševićem, da od njega napravimo brend, pa sam u Subotici organizovao dva jaka turnira dublova, na kojima je on osvajao medalje. Ali, da se našalim, možda žalim što nisam igrao košarku, jer je to sport za koji me je nekadašnji trener Spartaka Karlo Kopilović molio da zaigram, jer sam u mojoj generaciji bio najviši u gradu. Međutim, moje društvo je bilo na stonom tenisu koji mi je, siguran sam, mnogo više ležao, o čemu svedoče i rezultati koje sam ostvario u njemu – završio je svojevrsnu seansu sećanja u prijatnoj hladovini jednog od najpoznatijih subotičkih restorana Zoran Kalinić, čovek koji je bio i direktor Sportskog centra u Subotici.
—————————————————————————————————————————————–
Karijera do 2010. godine
Imao je Kalinić dugu i uspešnu karijeru. „Za reprezentaciju sam poslednji put nastupio 1998. godine, na EP u Ajndhovenu. Međutim, još dugo sam igrao u ligaškom takmičenju u Nemačkoj i Austriji, sve do 2010. godine. Bilo je to na nekom poluprofesionalnom nivou, ali su se svakako ti nastupi plaćali. Posle sam se prebacio na rekreativni, veteranski nivo, igrao sam na tri svetska prvenstva, na kojima sam bio u finalu u pojedinačnoj konkurenciji i osvojio sam dve titule u parovima. Sada sam, evo, u penziji, ne igram više, ali ni želje da nastupam više nemam”.
Izvor: Dnevnik
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Genijalac u svakom smislu! Istinski ponos Subotice i sporta kog je predstavljao. Ne znam da li njegov Kafe Spin jos uvek radi, secam se druge polovine osamdesetih i zimskih idila sa toplom cokoladom i Modern Talking koji je cesto bio na repertoaru u Kafeu.