S uverenjem da u poljoprivredi nema napretka bez velikih ciljeva, Miroslav Gabrić je pre dve godine počeo da gaji 400 ovaca. Ove godine ih ima hiljadu i još oko 500 jaganjaca. U naredne dve godine cilj mu je stado od 10.000 ovaca, otvaranje mini-klanice i mini-mlekare, kao i izvoz na strana tržišta. Pri tome, odlučio je da ih gaji na organski način, na pašnjacima koji nisu hemijski tretirani.
Foto: Aleksandra Isakov
– Kada smo se pre četiri godine vratili iz Austrije, rekao sam bratu da ćemo se baviti ovčarstvom. Nije mi verovao, ali danas smo moja supruga, brat i ja poljoprivrednici, kupili smo 100 hektara zemlje, a u zakup uzeli još 140 hektara. Zemlja je, jednim delom, u zaštićenom području prirodnog dobra jezera Ludaš, gde je i zabranjena upotreba herbicida, i naše ovce tu pasu na otvorenom – kaže za Politiku Miroslav Gabrić.
Retke su situacije da mladi ljudi odluče da svoju egzistenciju vežu za poljoprivredu, pogotovo na to nisu upućeni porodičnom tradicijom, ali četrdesetogodišnji Gabrić ima jasnu viziju razvoja farme ovaca.
– Klasično stočarstvo je propalo, ali ako mi želimo da se približimo Evropskoj uniji, moramo da imamo i evropske ambicije. Više ne mogu da opstanu mala imanja, sa nekoliko hektara, već od najmanje 50 hektara. Kada su u pitanju ovce, granica rentabilnosti je 300 ovaca. Do sada sam u imanje uložio pola miliona evra, samo za kupovinu ovaca dao sam 200.000 evra jer su to ovce nemačke rase „virtenberg“, sve su umatičene sa tetovirom i kontrolisanim poreklom i zdravstvenom ispravnošću. Ali, da biste mogli robu dobro da plasirate, morate dnevno da na tržište iznesete između četiri i pet tona mesa. Očekujem da to dostignem u naredne dve godine – ističe Gabrić.
Iako je prešao na organsku proizvodnju, za sada od toga nema koristi jer ovce prodaje privatnim klanicama koje ih otkupljuju kao i tradicionalno gajene. Prodaje ih po 2,5 evra po kilogramu, a krajnji kupac za njihovo meso plaća oko 6,5 evra. Međutim, da može da ih prodaje kao organski gajenu ovcu, klaničarima bi ih računao za najmanje četiri evra po kilogramu, dok bi krajnji kupac plaćao oko 10 evra. U Austriji, gde namerava da plasira deo svoje proizvodnje, cene su gotovo dvostruko više.
– Moja namera je da dobijem sertifikate HALAL i HASAP, a već me kontroliše domaća sertifikaciona kuća OCS (Organiccontrolsystem), međutim, problem je što kod nas ne postoje klanice koje rade isključivo preradu ovčijeg mesa, a bez toga nema izvoza – objašnjava Gabrić. Zbog toga planira da tokom naredne godine otvori mini-klanicu, koja bi zaposlila pet radnika, isto koliko bi ih angažovao i u mini-mlekari.
– Za sve ove proizvode postoji ogromna tražnja, jer i u Evropi, ali i kod nas postoje kupci koji su za proizvod proverenog kvaliteta spremni da plate određenu cenu. Trenutno je veći problem zadovoljiti tu tražnju – kaže Gabrić. Zbog toga zamera državi što intenzivnije ne pomaže poljoprivrednicima, a kredite Ministarstva poljoprivrede sa osam odsto godišnje kamate smatra nerealnim.
– Država na nas svaljuje ogroman teret i davanja, tako smo za zdravstveno i penziono osiguranje za svakog od nas platili po 80.000 dinara. Licitirao sam zemlju za po 300 evra po hektaru, računajući na subvenciju od 14.000 dinara, a država okleva i to da nam da. Uredno plaćamo odvodnjavanje, a kada sam ušao u njivu koju sam izlicitirao u Novom Kneževcu, mislio sam da je ribnjak, toliko je vode u njoj bilo iako je kanal od nje samo 50 metara. Dodatno sam platio odvođenje vode – nabraja Gabrić.
Poljoprivrednici u okruženju su u daleko boljem položaju, sa subvencijama od 200 do 400 evra, dok se za organsku poljoprivredu daje i dvostruko više. Zbog toga je, primera radi, u Italiji 1,3 miliona a u Španiji milion hektara oranica pod organskom poljoprivredom, a kod nas tek nekoliko hiljada hektara.
– Zar ćemo svi preći da živimo i radimo u Beogradu i Novom Sadu? Naša sela su opustela, mladići ne žele da ostanu na selu gde nemaju ni radnu ni životnu perspektivu, jer devojke neće da se udaju za njih. Za početak potrebno je bar 25.000 evra, a kako neko ko nema taj novac ili imovinu da stavi pod hipoteku može da počne da se bavi poljoprivredom – pita se Gabrić.
Izvor: Politika
Autor: Aleksandra Isakov
Sve cestitke gospodinu Gabricu. Drzava moze samo da se pokrije usima sto ne izlazi u susret ovakvim privrednicima. Pa zar moze od ovoga biti posteniji preduzetnik? Gde su te subvencije za izvoz, zdravog, prirodnog i bioloski nezagadjenog srpskog proizvoda? Na zalost u ovoj zemlji dok EU ne pogura kroz svoje regionalno-razvojne programe i fondove mi mozemo samo da zivotarimo i kukamo!