Ovo je program kao torta

Radio reporter  iz Bitolja, uključio se u program da potvrdi da je i na stadionu Pelistera završena utakmica. Za poslednje javljanje imao je da konstatuje kao i uvek nedeljom popodne, da je nakon 90 minuta sudija označio kraj utakmice i da je gostujući Spartak pobedio  domaćina rezultatom 2:0.

A onda se makedonski reporter pozdravio sa slušaocima emisije Vreme sporta i razonode i studiom u Beogradu. Završena je poslednja utakmica, poslednjeg kola prvenstva 1991/1992, a kako je po njegovim rečima Fudbalski savez Makedonije odlučio da od sledeće sezone organizuje sopstvenu ligu, reporter se odjavio poslednji put. Ne ovog popodneva, ne u ovoj sezoni, nego zauvek.

Pala je zavesa na jednu priču o Prvoj ligi, Velikoj četvorki  i uzbudljivim nedeljnim popodnevima na stadionima širom velike zemlje. Pozdrav sa utakmice Pelister – Spartak bio je poslednji  i tužan, ali barem ljudski. Sa stadiona u Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici nije imao ko da se javi jer nije bilo ni fudbalera ni fudbala. Tih dana su stizale vesti o sukobima i mrtvima. Poslednja utakmica čuvenog  Veleža bila je upravo u Subotici. Autobus sa igračima više nije mogao da se vrati u Mostar pa su fudbaleri  raspušteni. Timovi iz Hrvatske i Slovenije istupili su iz takmičenja još  u leto 1991.

Spartak – Dinamo 1987. godine (Boban i Arsić)

Biće još fudbala, biće i radio prenosa ali nikada više kao do tad.

“Ovo je program kao torta, red muzike pa red sporta. Nikad ne izlazi iz mode Vreme sporta i razonode”  – tako je išla muzička špica koju je pevao Boris Bizetić onim glasom kad je normalan.

Bezbrižni džingl najavljivao je razonodu ali za ljubitelje fudbala nije tu bilo ni slova o razonodi već obavezna nervoza u stomaku i napinjanje živaca na svaku graju sa ko zna kog stadiona i ono: Gol, gol, goool !!! Geografija ovog  sveta bila je: Beli breg, Maksimir, Bilino polje, kraj Bistrice, Marjan, Čair, Kantrida, Grbavica…

Spartak – Crvena zvezda 1973. godine – kombinovani radio prenos na srpskom i mađarskom. Reporteri: Radivoje Marković i Sepeši Đerđ.

Sokol

Popodne na Spartaku bilo je kompletno ako je tranzistor na uhu. Sokol  je bio ozbiljan i pouzdan aparat ali krajnje staromodnog dizajna. Možda je on nekad i izgledao moderan. Jeste sigurno, tamo nekih šezdesetih, pedesetih ili kad su ga već Rusi konstruisali. Presvučen crnom kožom, videlo se da je napravljen da traje sto godina. To mu je bila i mana jer je mlad čovek voleo da bude moderan u svemu pa i kad je u “tehnika” u pitanju , kako je to i danas.

Tako su olako otpisivani večiti SOKOLi  a  kupovani lepi mali  tranzistori na kojima je pisalo Hong Kong. Njihov vek je bio neshvatljivo kratak i opet bi se nevoljno vraćali starom neuništivom Sokolu, koji je izgledao još gore od kada više nisu mogle da se nabave odgovarajuće baterije pa se lepljivom trakom na njega fiksirala ona velika od 4,5 V.

Sve je prolazilo Sokol  je ostajao. Danas sve gledamo drugim očima pa tako i ovo sokoćalo.

Sokole – izvini  što smo te se sramili.

Spartak 1989. godine

Lansky