Tog dana ispred sajamsko-sportske hale na kraju Radijalca, na jarbolima su se vijorile zastave raznih zemalja sveta. Sajam rasne živine, kunića i ptica imao je internacionalni karakter, što je po običaju privuklo brojnu publiku. Već više od jedne decenije subotički Sajam je na tom mestu organizovao razne smotre ali se nikada nije desilo nešto slično kao te februarske nedelje 1981. godine.
Ispred hale tada nije bilo valjanog parkinga a i prostor je bio organizovan drugačije nego što je to danas. Ono malo slobodnog mesta brzo su zaposeli parkirani automobili koji su zemlju oko sebe pretvorili u blato. Ni na Aleji više nije bilo parking mesta a automobili su nastavili da pristižu. Kao da nisu u pitanju posetioci izložbe već fudbalski huligani, počeli su da ostavljaju vozila na travnjak pored šetališta a ubrzo i na središnji deo namenjen pešacima. U tom haosu prevrnute su klupe, oštećene kante za smeće… Na potpuno nerazumno ponašanje vozača reagovali su stanovnici Radijalca. Pedeset prijava dobili su organi reda, na šta su oni poslali deset milicionera da kažnjavaju i pokušaju da umanje štetu.
Kada je i tome došao kraj, i na Aleji ponovo zavladao mir, ostale su mučne slike estetskog zagađenja ovog lepog dela grada. Kolone gostiju išle su između mnoštva parkiranih automobila po šetalištu i okolnim travnjacima, a onda ulazile u halu preko preorane kaljuge. Neverovatan i do tada neviđen prizor.
Sajam zanatstva, sedamdesetih godina
Salaš, napravljen pored hale za potrebe sajamske smotre
Ponovo je pokrenuto pitanje uređenja prostora ispred hale, koji sve do tada nije dobio obaćano popločanje, kao ni parking. Urbanističko rešenje iz 1969. godine donekle je promenjeno 1971. korekcijom trase ulice Ferenca Sepa. Od te stare ulice koja je srušena prilikom izgradnje Aleje, ostao je još samo deo. Nekoliko preostalih kuća koje se naslanjaju na samu Dudovu šumu trebalo je da bude ukolonjeno, da placevi budu pretvoreni u parking, a ne da za tu namenu služi plato ispred hale.
Trasa ulice Ferenca Sepa prvobitno je trebala da bude sačuvana kao pravac koji vodi prema današnjoj ulici Lasla Sekereša (nekad Gorenjska) i dalje na Halaški put.
Izradom Detaljnog urbanističkog plana 1975. godine treći put je promenjen plan uređenja tog prostora.
Plan proširene Dudove šume i njene okoline sa terenima, igralištima…
Kada se desila pomenuta „parking kriza“ početkom osamdesetih, već je bilo jasno da neće biti ništa sa preambicioznim urbanističkim planom grada iz 1963. kada su na papiru precrtani mnogi blokovi porodičnih kuća i umesto njih zacrtani bulevari i velike moderne građevine okružene zelenilom, parkinzima… U njima je cela jedna strana ulice Dimitrija Tucovića (Borovo), trebala da bude porušena kako bi Aleja Maršala Tita svojom punom širinom stigla pred Gradsku kuću. Planovi su svedeni u realnije okvire pa se tako oko Hale sportova i Dudove šume naizgled sve zaustavilo. Istina, plato ispred dvorane je betoniran, međutim, to je bilo sve. Davno zamišljeno proširenje šume sa zadnje strane, prema pruzi, koje nije zahtevalo velika sredstva, sve manje je bila tema. Umesto toga, opština je na tom zemljištu izgradila bazen, potom je tamo mesto dobio Građevinski fakultet, da bi krajem devedesetih, betonski kostur budućeg zatvorenog bazena potpuno zatvorio pravac kojim je najveći gradski park mogao da se širi.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nesto sto sam uvek mrzeo u Subotici, zaista od kad me pamcenje sluzi je da se prvo nesto izgradi a infrastruktura dodje kad dodje , ako ikad dodje. Moj drugar ,Danac kaze da i dan danas u Kopenhagenu grad kupi zemljiste , izgradi puteve , tramvajsku liniju i onda placeve proda po vecoj ceni koja isplati investiciju. Onda sve to izgleda kulturno od prvog momenta.
Kao malog, deda koji je živeo na Radijalcu me je uvek vodio na taj sajam ptica, živine i malih životinja. Svake godine. Vec sam i zaboravio na to. Dede odavno nema. Mislim da se više ni ta izložba ne organizuje u hali. Obožavao sam deo gde su bili golubovi, pogotovo oni sa čakširama. Neko ih je zvao i gaćani. Pa sam im onako mali govorio-Lep si, lep si. A golubovi bi se onda nadimali i šepurili, kao da razumeju šta im govorim. Lepe uspomene. Hvala što ste me podsetili.
@ Croat
U Zapadnoevropskim zemljama se moze graditi samo tamo gde je urbanistickom planom predvidjeno. Ako neko poseduje zemljiste „negde u vinogradima“ to jos nije dovoljno da gradi kako hoce i kada hoce. Dakle na parcelama previdjenim za gradnju, bez obzira na vrstu gradnje i naselja, komunalne vlasti su u obavezi pre pocetka svake gradnje da izgrade kompletnu infrastrukturu. Puteve, trotoare kanalizaciju, vodovod, prikljucke na gas, zelene povrsine, decja igralista, parking itd. Poloze sve potebne kablove za struju, internet TV i sve ostalo . Troskove oko toga dele „na ravne casti “ komunalna uprava i kupci placeva. Ergo, kupovinom placa gradjanin je kupio svoj udeo u lokalnoj gradskoj infrastrukturi. Komunalna vlast nije profitabilna firma i ne moze sticati dobit na takav nacin. Sa druge strane komunalci nisu ni dobrotvorna organizacija da dele nesto besplatno, narocito ono sto ni nemaju. Ovde se radi o kopromisu. Narodski receno – hoces asfalt – prvo plati unapred kupovinom placa.
grad bi mogao da proširi park u pravcu nesretne konstrukcije zatvorenog bazena u stilu engleskog parka. Da produži postojeće jezerce do građevinskog fakulteta, ukine ogradu kod građevinskog fakulteta, nepotrebna je. Da se napravi jedan kulturan restoran, atrakcija u vidu neke građevine kao u Makou,HU (šetnja u krošnjama), toranj vidikovac (kineski toranj-Minhen), botanička bašta, muzej ili galerija. Možda bi mogao da bude centar neke nove IT zajednice koja bi radije boravila u prirodi nego u poslovnoj zgradi okružena betonom i saobraćajem. Takođe, da se napravi bolji priključak ka postojećim bazenima sa boljom ponudom popodnevnih wellness sadržaja @ITSubotica2030
Građevinski fakultet bi takođe mogao da se preimenuje u Politehnički, ubaci neke IT smerove i malo osveži izgled zgrade u skladu sa vremenom i reputacijom koju treba da ima. Tako bi probudio veće interesovanje kod potencijalnih studenata.
Volim Radijalac, vezuje me za najlepše dane detinjstva i mladosti. Na sve strane dečja graja, trčanje, šetnje, ispred svake zgrade puno ljudi. I kada je vreme kao danas, hladno, sneg nije nas sprečavalo da smo napolju. Nove godine-iz svakog stana muzika, pesma, širi se miris pečenja i kolača. Na svakom ćošku se osetio život. Sada neko mrtvilo, svako gleda sebe i svoja posla, ništa više nije isto, a tada smo mislili da će biti još bolje.
Uži centar Subotice, stari deo grada je građen planski.
To se vidi po tome što su ulice od neke centralne tačke, Gradske Kuće, radijalno usmerene, građene su ka periferiji grada, u pravcu susednih većih mesta i gradova.
Tako imamo Senćanski put, Segedinski put, Majšanski put, Halaški put, Bajski put, Somborski put, Novosadski put.
U ovim ulicama su nekada gradili kuće imućniji stanovnici, što se vidi i po veličini kuća i po stilu u kom su kuće građene.
Sve ono između ovih puteva, ulica, se može reći da nije građeno po nekom strogom planu, pa zato tamo postoje kratke i dugačke ulice, uske i manje uske, prave i krivudave ulice, a te ulice su dugo vremena bile blatnjave ili prašnjave, dugo vremena bez asfalta, bez vodovoda i kanalizacije, itd…
Vremenom su ljudi počeli graditi bez ikakvog urbanističkog plana svoje skromnije kuće i u svojim voćnjacima, vinogradima, na imanjima na periferiji, a kada se toga nakupilo dosta, nastala je potreba za saobraćajnom regulacijom, izgradnjom, formiranjem ulica.
U takvim delovima grada koji se na ovaj način u stvari tako proširivao je posle teško bilo izvući, izgraditi pravu ulicu, pogotovo kada već same kuće a i placevi nisu u nekom pravilnom geometrijskom nizu.
Formiranje ulica su samo početak građevinsko-infrastrukturnih problema.
Priključenje struje svakom domaćinstvu je još i lakše rešeno, međutim, vodovod i kanalizacija je problem o kojem je isto trebalo sistematski razmišljati i rešavati taj problem.
Telefon, internet, kablovska televizija, gasifikacija… su nešto što je još zakomplikovalo ionako lošu situaciju u perifernim delovima grada.
Ovo su veliki izazovi u ovako komplikovanom gradu o kojem nadležne službe slabo vode računa da ih adekvatno reše.
@B.S. Prosle nedelje je bila izlozba na mestu bivseg KTC-a, tj. u hali dalje prema njivama. Bila je poprilicna guzva. Bilo je dobro, ali pamtim i bogatije izlozbe, pogotovo 80-ih. Ipak, klincima je bilo zanimljivo.
Ris*
Tako je nekada bilo i na prozivci…. mada je na prozivci i sada živo ali su nekada ljudi bili bliskiji, kako si ti opisao i na radijalcu….graja i galama i leti i zimi….nisu se deca bojala zime, ni da padnu ni da se leti uprljaju ni zimi okliznu svemu su se radovala… 🙁
Obicno na ovoj temi imamo puno komentatora sa nekim divnim secanima ili interesantnim idejama, kao sto pise ostadoh ovde. Svi ti ljudi imaju jedan zajednicki sadrzilac a to je ljubav prema gradu.
Ljudi koji upravljaju ne vole ovaj grad. Je..e se njima za ideje kako da se grad napravi lepsim i ugodnijim za zivot, njih samo interesuje kako u nekom brljanju sebi da utrpaju pare u dzep i kako da sto duze mogu da muzu .
croat*
Koja god ideja nekom ne bi odgovarala ili ideja ili poreklo gradonačelnika, grad je sve samo ne multitolerantan…..
X-MEN, znam, imam dosta poznanika na prozivci. Družili smo se po kućama, kada je Nova godina, kolce se igra od poslednjeg sprata do prizemlja. Sad ne znaš ko ti je prvi komšija. Kada se pije po kafićima – goli interes. ‘Poslovni sastanci’.Ježio sam se kad sam čitao nekada davno o tome da je na zapadu misaona imenica popiti piće sa društvom, ako dodje do toga, svako sebi plaća. Empatija izumire.
Ris
Kultura ima raznih, ja sam podelio vreme na zapadu i u Subotici a desilo se da imam puno prijatelja Danaca i ponesto Austrijanaca .Ne placa svako sebi pice, placamo ture ali gledamo da to bude uvek otprilike isti izdatak za sve. Ima jedan sto je bas bogat i on voli nekad da plati vise. Druzim se i sa nasima, na kraju druzenja uzmemo racun i svako na gomilu baci otprilike koliko je potrosio , sto ostane ide konobarima. I ti zapadnjaci su ljudi ko i svi drugi, vole druzenje , vole popiti ali vole i samo na kafu. Za razliku od naseg sveta ne dave sa politikom za stolom , neko bude prica o porodici, cesto o sportu, o zenama,pogotovo mladjim akonaravno nema zvanicnih zena u blizini. A kad je davljenje sa politikom Srbi su sampioni u tome ! Jako puno zapadnjaka voli da upraznjava neki sport i to je savrsena prilika da se kao stranac ubacis u njihov svet.
Tako se to radi na Zapadu… Vrlo omiljena argumentacija kada treba nesto dokazati za ili protiv.
Svakih 14 dana sastajem se u jednoj pivnici (na Zapadu) sa bivsim kolegama a sada penzionerima sa kojima sam radio vise decenija u istoj ustanovi. Popricamo, popijemo i srdacno se razidjemo. Svako plati svoj ceh koji je napravio. Ponekad navrati i moj sin koji nije penzioner ali radi u istoj instituciji kao i mi nekada i donosi nam insajderske „taze“ vesti o prilikama i situaciji na nasem nekadasnjem radnom mestu. Prilikom razlaska ja platim svoje pice, moj sin svoje. Sto se moje empatije prema vlastitom detetu tice, ja je ne izrazavam tako sto cu mu platiti jedno pice. Moja empatija prema njemu i njegovoj porodici se svela na to da sam podigao hipoteku na moju kucu kako bi mu pomogao prilikom kupovine njegove.
„Zapad“ je metaforički napisan. Činjenica je da se ne družimo spontano kao nekada. Više porukama i mejlom, nego po kućama.Novo vreme, novi običaji, na koje se mi rodjeni 50…60…70-ih teže privikivamo.
Ris*
Više volim druženje “ naživo “ u kafiću ne da sedimo kod nekoga kući nego u kafiću uz neobavezan razgovor , bez interneta,,,ako se taj skim sam u društvu uhvati telefona a da mu nije stigao neki sms ili poziv nego brlja po internetu, ja uzmem novine i to tako da vidi da sam to uradio jer on čačka telefon , čim on ostavi telefon ja ostavljam novine i nastavljamo priču….!