Pasarela

Pasarela  ili  francuski passarelle (pasarel), jeste prelaz, most za pešake preko železnice ili autoputa. To može biti i tunel za prelaz iz aerodromske zgrade u avion.

Ovakvi  mostovi se grade da bi pešacima pružili bezbedan prelaz na onim mestima gde oni u većem broju  prelaze prometne saobraćajnice, neretko kršeći saobraćajne propise.  Na taj način se kultivišu određeni pešački tokovi a povećava se bezbednost.

Između dva svetska rata, kada je Subotica počela da se širi i preko železnice , na prostor Segedinskih vinograda (Kertvaroš), sagrađena je  jedna takva pasarela preko teretne stanice. Bilo je to tridesetih godina kada je današnje naselje Novi grad bilo tek u nastajanju. Za izgradnju je bila zamišljena još jedna koja bi i Kertvaroš spojila sa centrom grada.

Nažalost, nakon rata, kada je “Baštengrad” doživeo građevinski procvat i nastalo Teslino naselje, i kada je bilo sve više razloga za izgradnju  pasarele  na sredokraći  između podvožnjaka i Majšanskog mosta, to ni u jednom trenutku nije bilo istinski blizu ostvarenja. U toku decenija bilo je nekoliko preambicioznih planova u okviru kojeg bi bilo rešeno i ovo pitanje ali jedan običan pešački most, kakvih recimo Beograd ima par desetina i planira još više, nije došao na red.

Došao je i novi vek, političke stranke se nadgornjavaju raznim obećanjima ali  za pešački most više nema mesta ni bajkama te vrste. Stanovnici istočnog dela grada masovno prelaze preko koloseka odlazeći u grad ili na posao, tanjeći živce mašinovođama a sebe izlažući smrtnim opasnostima. Da imaju ovu prečicu, mnogi ne bi palili automobile  jer bi se odjednom našli vrlo blizu centra grada.

I građani Novog grada koji su imali most u vreme dok još nije postojala Prozivka, izgubili su ovaj uobičajeni deo gradske infrastrukture. Pasarela iz ulice Pap Pala ostavljena je da propada sve dok devedesetih nije uklonjena.

Ova stara pasarela je Subotičanima po mnogo čemu bila interesantna. Deca su dolazila i iz drugih kvartova da se tu igraju. Bilo je nečeg uzbudljivog u gradskom pejzažu koji je pružao ovaj prostor. Ovde nije reč o estetici  nego o nekakvoj atmosferi  koju prepoznajemo na filmovima koji imaju radnju u velikim gradovima gde se uvek dešava nešto zanimljivo.

Izgradnja nove autobuske stanice na Senćanskom putu, još više je trebala da da na značaju ovom mostu. I u projektu stanice, on je uključen kao deo jedne celine i na njega se računa.

Subotičke novine 1987. godine pišu : Postojeći pešački most, među Subotičanima poznat kao “gvozdeni most”, koji prelazi prugu i izlazi na Užičku ulicu i dalje će ostati ali će biti produžen preko čitavog kompleksa autobuske stanice sa izlazom na trotoar na Marksovom putu. To će stanovnicima MZ Novi grad omogućiti da brzo, naravno peške, stignu do prodavnica i drugih lokala na autobuskoj stanici.

Međutim, te iste godine na mostu se dogodila nesreća koja je razotkrila stanje u kom se on nalazi i još neke probleme. Jedna mlada žena je propala kroz natrule daske pasarele i pala sa visine na koloseke. Preživela je ali sa teškim povredama.

Odgovornost za stanje niko nije hteo da primi. Ni železnica, ni opština ni komunalne službe nisu htele da priznaju vlasništvo nad objektom. Pošto je izgradnju mosta naručio Senat grada Subotice 1932. godine, sve je govorilo da je njegov naslednik Skupština opštine. Roditelji devojke su podneli tužbu protiv “nepoznatog lica” zbog neodržavanja mosta a most ni posle toga niko nije popravio možda da ne bi potvrdio svoju nadležnost.

Sva očekivanja su bila na izgradnji nove autobuske stanice u okviru čega će biti renovirana i pasarela, što su potvrdili i u Sekretarijatu za urbanizam i građevinarstvo, najavljujući da će jedan krak ići direktno u hol stanice.

Ništa od toga nije ostvareno. Prilaz mostu je zapečaćen i više niko nikad nije prešao preko njega. Desetak godina kasnije, više ga nije bilo.