Ne zna se tačno kada je prvi put iz našeg grada u etar otišla ova poruka. Iako bi taj podatak trebao da se beleži i pamti kao jedan od značajnih datuma istorije našeg grada, on do danas nije tačno utvrđen.
Radio Subotica koju smo poznavali skoro pola veka, počela je sa radom novembra 1968. godine, međutim, to nije prvo javljanje nekog radija iz ove varoši. Ima nekoliko razloga zbog kojih su prvi pokušaji uspostavljanja neke radio stanice ostali u pomračini prošlosti i zaborava.
Rádió műsor (Radio program), ilustrovani magazin u Subotici između dva rata
Kada je, krajem šezdesetih, iz Novog Sada stigla oprema za osnivanje subotičkog radija, bilo je onih koji su tvrdili da je to ista ona koja je odavde odneta 1949. godine. Ako je to i delimično istina, onda nas priča vodi u jednu mehaničarsku radionicu, u dane nakon Drugog svetskog rata. Novinar Mika Radojčin zabeležio je sećanja prvog direktora i spikera te radio-stanice, Tibora Gotesmana („Dani“, nov. 2018):
Po njegovim rečima, stanica je napravljena takoreći iz hobija. Inženjeri iz srednje tehničke škole i radio-mehaničar Vladislav Grajner, svojim sredstvima i dobrovoljnim radom, pokrenuli su nešto što još niko nije u celoj Vojvodini. Od 1945. do 1948. godine bio je to eksperimentalni program a nakon toga i zvanični, iz zgrade na Trgu žrtava fašizma. Čuo se sve do Beograda. Iako pojam hobi znači zanimacija u slobodno vreme, o ozbiljnosti onog što je urađeno govori i to da su jedne noći 1949. godine došli kamioni (u pratnji Milovana Đilasa, kažu) i odneli svu tehniku u Novi Sad, kako bi osnovali pokrajinsku radio stanicu.
I ta prva Radio Subotica imala je svoju prethodnicu, ako tako može da se zove razglasna stanica koja se oglasila iz Gradske kuće 1944. godine. Te jeseni kada je Subotica oslobođena, počele su da izlaze „Radio vesti“, ali u papirnom izdanju. Tako se zvao prvi štampani list u gradu. Već u decembru 1944. donose naslov: Pažnja, ovde radio Subotica. U članku ispod kaže se da je RADIO naša stara želja, da Subotica zaslužuje svoju stanicu i da je ovo tek početak. U daljem tekstu se „Radio Subotica“ stavlja pod navodnike, jer je njen domet samo do kraja korzoa, gde počinje stanični park, odnosto do mesta dokle su postavljeni ulični zvučnici. U stvari, bila je to razglasna stanica ili „Mali radio“, kako su mu tepali.
Slušanje programa sa zvučnika na trgu, 1946. godine
Pretpostavlja se da je neko u gradu emitovao program i pre rata. Radio Beograd je osnovan 1924. godine dok je za to vreme u Subotici postojalo preduzeće za izradu radio aparata i tehnike „Konrath d.d.“
U jednoj kratkoj vesti koju donosi list „Dnevnik“ (Subotica 1929. godine), najavljuje se da će Radio-Konrath D.D. u saradnji sa Sokolskim društvom prirediti radio-veče. U Gradskom pozorištu će biti izvođene tačke „tipične za ove krajeve“ (verovatno muzičke), koje će moći da se čuju „diljem naše otadžbine, i dalje“.
Nema sumnje da je Konrath mogao da poseduje emisionu tehniku u to vreme, ali je njegova ambicija bila proizvodnja aparata, dok je radio-program verovatno trebao da mu posluži kao povremeno propagandno sredstvo. Radio je bio mlad medij koji je brzo osvajao svet. Subotičani su izgleda bili dovoljno tehnički potkovani i smeli da među prvima u Jugoslaviji imaju i svoju stanicu, međutim, frekvencije i monopol nad informacijama ostaće izvan dometa lokalnih entuzijasta.
Još jednom će se na severu Bačke ponoviti nešto slično. Ovaj put je u pitanju televizija. Prva lokalna TV stanica u Jugoslaviji je osnovana u Starom Žedniku 1981. godine. Kada je u ovom selu građena škola, početkom sedamdesetih, uz svu modernu opremu stigla je i interna televizija namenjena nastavi. Tada supermoderno nastavno sredstvo, koje je malo ko posedovao, retko je upotebljavano, što je iskoristila grupa omladinaca. Uz finansijsku pomoć mesne zajednice i lokalnih zanatlija, postavila je na krov škole antenu-odašiljač, i od opreme stare deset godina načinili su lokalnu televiziju. Slika i ton prostirali su se 3-4 kilometra daleko.
Lansky
i kao po starom dobrom obicaju opremu rt Stari Zednik je konfiskovala rt Srbija pocetkom devedesetih. Poneki omladinci koji su se „igrali“ sa tom opremom su na srecu to znanje i iakustvo uspeli pretociti u neko buduce zanimanje.
Odličan članak. Moje sećanja u vezi Radio Suboticu dosežu samo do sedamdeset i neke. Bili su stacionirani u Gradskoj kući.Od zaposlenih bili si tu između ostalih Olga Afanasijeva i Ivica Pavluković i mnogi drugi čiji je doprinos „prosvetljenju„ slušalaca bio nemerljiv.Neverovatna slušanost je billa nedeljom pre podne uz muzičke želje i pozdrave. Posle je je počeo „Studio 3„ . Sve ostalo je istorija.
Te godine sam neslavno propao kao kandidat za radio-spikera. Po celom gradu je osnivanje Suboticke radio stanice bila glavna tema. Raspisan je i konkurs, ustvari neka vrsta audicije bez nekih narocitih propozicija osim glasovnih mogucnosti. Mene nagovore prijatelji iz mog drustva da se prijavim jer sam navodno sa mojim bas-baritonom rodjeni spiker. Pojavim se ja na audiciji, procitam iz kabine probni tekst i budem odbijen. Moj karakteristicni bas-bariton je zvucao preko mikrofona kao nekakvo brundanje i mumljanje , nikome potrebno. Bilo je to prvi puta da sam video jednu radiostanicu iznutra.
Do tada se je u Subotici uglavnom mogao slusati prvi program Radio Beograda. Ekstremno dosadna programska shema puna „kulture“ tako da je u 9 sati pre podne emitovan neki simfonijski koncert dobrih sat vremena. U toku dana je bilo vise takvih koncerata. Zabavna muzika je bila vrlo stedljivo emitovana, uglavnom u sklopu reklamnog bloka, odnosno ekonomske propagande kako se je to zvalo. Omladina je u zapadnim delovima drzave slusala Austrijske i Italijanske radio stanice i bila u toku najnovijih muzickih trendova. U Subotici se slusao uglavnom Radio Luxemburg i to mahom na kratkim talasima i svim onim njegovim oscilacijama koje su smrt za svaku muziku. Kasnije mi je mama pricala da je situacija sa radio programima radikalno promenjena i da je bilo sve vise emisija sa popularnom muzikom i isto tako popularnim voditeljima. Mene tamo vise nije bilo i nisam imao priliku da se u to licno uverim.
Kada u Evropi negde 20-tih godina proslog veka pocinje masovnije sirenje radio difuzijske mreze, vlasti, a narocito diktature, shvataju vrlo brzo propagandnu moc tada novog medija. Pre svega digla se prvo dreka da radio treba sto pre zabraniti jer kvari omladinu koja po ceo dan nista drugo ne radi osim sto slusa muziku. Radio nije zabranjen, naprotiv njegova proizvodnja je potpomognuta od strane tadasnjih rezima. Nemacki nacisti su najdalje otisli i tamo je konstruisan jeftini aparat zvani „Volksempfänger“ (narodni prijemnik) cija cena je subvencionirana i svako je bio u stanju da kupi jedan takav aparat. Cilj je bio izloziti gradjanstvo jednoj do tada nevidjenoj propagandi. Duhovni otac svega toga je bio izvesni Jozef Gebels. Sa takvim subvencionisanim i jeftinim aparatima je bilo moguce slusati samo one radio stanice koje su bile po volji rezima.
Bilten „Radio vesti“ je sasvim normalan print medijum ali sa dodatkom „Radio“ zeli da sugerise citateljstvu da tu nisu nikakve rekla – kazala vesti ili iz vesti iz studija „Radio Mileva“ nego vesti primljene sa radio stanice i to im daje odredjenu serioznost. Kao recimo danas kad ljubiteljima horoskopa naglase da je to kompjuterski horoskop sastavljen strrogo naucno prema najnovijim tehnickim i naucnim dostignucima. Radio je pretrpeo mnogo tehnicke i programske izmene ali je jos uvek tu i ja dok ovo pisem ujedno slusam moju omiljenu radio stanicu i sluzi mi kao neka vrsta muzicke kulise.
Dok je bila samo jedna radio stanica u gradu, samo radio Subotica, svi su nju slušali. Baš iz tog razloga ga je čitav grad slušao, a program je bio kvalitetan i sveobuhvatan.
Bila je srpskohrvatska redakcija i mađarska redakcija.
Svaka je pravila svoj informativni i zabavni program uz koju je u međuvremenu išla pažljivo birana i odgovarajuća muzika koju su u muzičkoj redakciji pripremali Otmar Hegediš i Magdolna Križanić.
Pripremajući muziku prepodne, za informativne emisije koje će ići poslepodne, su se dosetili da preslušavajući muziku koju će kasnije da puštaju, istu muziku bi mogli istovremeno uživo da slušaju i slušaoci na radiju na frekvenciji 91.5 MHz-a.
Tako je nastao Studio 3, u početku samo prepodne, posle i vikendom, da bi na kraju muzika ovde zahvaljujući spoljnim saradnicima bila puštana u etar u svakom slobodnom terminu, preko cele nedelje, preko celog vikenda, državnim praznicima, bukvalno uvek.
Slušaoci su u to vreme bili željni da slušaju muziku, bez puno pričanja, eto slučajno po koja reklama, a muzika je bila zabavna domaća i inostrana, bez narodnjaka, onda se većinom to slušalo.
Ne jedanput, boraveći u Segedinu, sam primetio da skoro u svakoj robnoj kući je muzika bila naštelovana na radio Suboticu i Studio 3.
Studio 3 je bila avangardna stanica u to vreme.
Prolaskom vremena, počele su da se otvaraju i druge radio stanice, uglavnom privatne, koje su bukvalno „razvodnjile“ slušanost same državne radio Subotice.
Radio Subotica je pre svega bila sustina informisanja za gradjane . Sve sto se dogadjalo u gradu, emitovano je sa ovih talasa. Cilj je bio, informisati, edukovati, zabaviti. Ali ako je svima dobro sto je nestala, onda dobro.
Da se malo prisetimo, mi koji smo odrasli uz Studio tri i 91,5 mhz. https://www.youtube.com/watch?v=_l8mQGeki2I&ab_channel=AleksandarVugdelija
Vreme kada se slušao radio, melem za uši. Pravilan književni izgovor, tačne informacije, kvalitetna muzika.
Radio sam u Studio 3..divne uspomene… divni ljudi, ekipa za ceo život…