Peking u Subotici

Anonimni kaže:

To Suboticani, kad kinez udje u centar grada, taj grad je PROPAO. Nemamo vise firmiranih butika u gradu svi su pobegli zbog buvljaka, a sad nam kinezi dolaze, super. Divan grad. !!!

gost kaže:

pa valjda je i njih sramota… ili ne? 🙂

Anonimni kaže:

Decko, Sever je industrija,a krpice i svetleci lavovi od plastike su bofla.
Ali kako vreme prolazi i gledas njihove radnje, ulazis unutra, kupis nesto,
pa popricas par recenica sa kinezima, nakon par godina sve ce da ti bude
normalno i ti ces tako da razmisljas da je to super,jeftino je i sta mu fali
Tvom detetu ce vec to biti ok.Nisi ni primetio da za 10 god glava ti je oprana
volis boflu i zaboravio si da jedes viljuskom jer stapici su OK.
Nemoj se nervirati to nas ceka.

JimmyQ kaže:

Dok u gradove u okolnim zemljama jedan za drugim stižu američki, nemački, italijanski i drugi trgovački centri mi nikako da se maknemo od buvljaka i Kineza!!! Nemam reči… samo napred.. Inače, u tim centrima garderoba nije kineska ali nije ni puno skuplja i još lepo urede postojeće prostore u koje useljavaju. Čini mi se da naši kokošari od političara ne znaju da sklope dogovor s velikima, ili im je dovoljan koji dinar u džep da prodaju i gaće sa sebe!!!

kaca kaže:

NA JEFTINIJA RADNA SNAGA PO SVETU SU KINEZI.STASMO MI KOJI RADIMO ZA KINEZE??, 😥

Anonimni kaže:

zato turci su pametni zastitili svoje trziste, i kraj, kaki k….  kinezi. sa njihovim smrdljivim stvarima

Anonimni kaže:

:

Centru grada nigde nema Kineza,svi se bore protiv toga.

Kod nas je to normalno postalo.

Ti bas nigde ne izlazis iz Subotice?Pa svuda su nas zamileli.I po Bg i po Nisu.Ima ih ko zutih mrava samo sto nas ne pojedu.Na kraju i hoce!!!!!Jos nas ucenjuju sa platama!!!!EJ aloooo!!!8000 dinara plata.More nek idu u p.m!!!!!!!!!

Anonimni kaže:

Stvarno logicno razmisljanje opsednutoscu sa Vojvodinom. Po kojoj logici ce ti neko doci u grad 100.000 (Subotici) stanovnika da posluje i zaobidje 2.000.000 (Beograd)? Ili pre da ode u Novi Sad 400.000 a ne u Beograd 2.000.000. Taj stvarno treba da bude operisan od biznisa! Da bi opsluzio vojvodinu sa npr robnim kucama koja ima nekih 2.000.000 stanovnika treba da otvori najmanje 20 robnih kuca – u Zrenjaninu, Novom Sadu, Subotici, Somboru, Kikindi itd, itd pa puta zaposleni za svaki objekat. Ili u Beogradu gde je isti broj stanovnika ili i vise (pogotovo sa dnevnom migracijom) upola manje objekata pa i zaposlenih da bi opsluzio isti broj kupaca. Stvarno treba biti lud pa misliti da je Vojvodina interesantnija. Ok Vojvodina ima svojih potencijala ali zajedno sa ostatkom, samostalno nikad. Pogotovo danas kad se zemlja tj vlasnistvo zemlje ukrupnjuje, pa ti je dovoljan radnik ili 2 sa modernim masinama za obradu, tako da ti nema sanse ni selo da ozivi. Ne boj se niko te hapsiti nece, ne delujes prisebno.

Imam dovoljno godina! kaže:

Ajd ti lepo tamo, odakle si!!!! i uzivaj  dalje u bajkama i u ciframa, brojkama… ali evo bicu skroman i poslacu ti nesto na sta neces imati odgovora:!!!!!!!!?????

Брига о развоју Војводине мора се вратити Војводини

Димитрије Боаров

У Службеном гласнику РС, објављеном почетком седмице, званично је потврђено да се Војводина налази у клубу недовољно развијених региона јер јој је остварена вредност бруто-домаћег производа испод  републичког просека. Ваља, међутим, подсетити на то да су захваљући акцији Војвођанског клуба из Новог Сада, у нашу јавност још почетком ове године продрли шокантни економски подаци да је некада најразвијенији регион Србије, у последњој деценији пао испод републичког просека. Војвођанску јавност при томе није толико фрапирала околност да је покрајински БДП пер цапита (по глави становника) испао скоро двоструко мањи од оног у Београдском региону, него да је он доспео да буде нижи, и то за око 7 одсто, од просечног БДП пер цапита Централне Србије.

Тенденција сталног опадања учешћа привредног потенцијала Војводине у Србији почела је у суштини још од времена Милошевићеве централизације Србије, која се пропагандно називала „постизањем јединства Републике“ – али та тај процес није заустављен ни после 5. октобра 2000. године. Кључни податак, који илуструје пљачкање Војводине током Милошевићеве владавине и „јединства Србије”, налази се у томе да је у Покрајини, између 1988. и 2002, национални доходак са око 3.000 долара пер цапита, био пао на око 1.200 долара, али је он и у том раздобљу ипак и даље стално био изнад оног у Србији у целини, који је 2002. године процењиван на 800 долара пер цапита (како је, на основну званичних података тадашњег Савезног завода за статистику, израчунала невладина група В-24).

Слична слика се добија и упоређивањем тенеденција у кретању друштвеног производа. Годишњи друштвени производ у Покрајини 1989. године је био 6,095 милијарди долара, а 1999. тек 2,534 милијарде – што значи да је Војводина у том раздобљу „изгубила“ готово 28 милијарди долара друштвеног производа (у поређењу са теоретски фиксираним друштвеним производом из 1989). У истом раздобљу, годишњи друштвени производ Србије без АП опао је са 12,169 милијарди долара на 5,189 милијарди, а укупно је централно подручје Републике изгубило 54,5 милијарде долара. Кад се, међутим, ови губици поделе са бројем становника (Војводина у становништву Србије учествује са око 26,5 одсто) види се да је сваки Војвођанин у Милошевићевим временима „изгубио” 13.578 долара (тада око 15.641 евра), а сваки становник централне Србије 10.642 долара (тада око 12.266 евра). Изгубили су, наравно, много више и једни и други, јер ова рачуница полази од замрзнутог стања из 1989. године, дакле полази од претпоставке „деценије без развоја”.

Међутим, и после „демократског ослобођења” земље, 5. октобра 2000. године, тенденција опадања учешћа привреде Војводине у привредном продукту Србије је настављена – што упућује на два правца закључивања. Или се једном ухваћена тенденција заостајања није могла зауставити „редовним мерама” и у „затеченој привредној структури”. Или је, пак, реч о томе да је Милошевић склоњен, али је његов централистички систем наставио да економски провинцијализује Војводину.

Наиме, учешће Војводине у друштвеном производу Србије је, према подацима новосадског Центра за стратешка економска истраживања „Војводина – ЦЕС”, 2000. године износило 31,5 одсто, 2001. године је поскочило на 33 одсто, а затим је почела тенденција сталног пада – 2002. године 30,9 одсто, 2003. године 30,6 одсто, 2004. године 29,8 одсто итд, све до данашњег дана, када се то учешће може проценити на мање од 25 одсто (с обзиром на транслаторну „повезаност” ДП са појмом БДП-а). Проблем је, наравно, и у томе што Републички завод за статистику годинама „крије” регионалне податке, што је само по себи скандалозно (руководиоци РСЗ се правдају да АПВ неће посебно да им плати такву врсту истраживања?!).

Има мишљења да горе наведени подаци не упућују толико на мање учешће „производње” БДП-а у Војводини у оквиру Србије, него на тенденцију „централизације евиденције” тог производа, пошто су многе војвођанске фирме, нарочито оне из домена финансијских услуга, своје седиште преместиле у Београд (готово све банке, осигуравајућа друштва, итд). Други, опет, кажу да је проблем Војводине и даље високо учешће пољопривреде у формирању БДП-а (око 22 одсто), а познато је да ова грана одбацује мало профита и зараду и да у њој, паралелно с техничким прогресом, све мање људи има запослење и зараду. Трећи сматрају да је Војводина посебно лоше прошла у процесу приватизације, јер су се многи „патриоти”, којима је у овом „граничном региону” омогућена куповина фабрика, више бавили исисивањем капитала из тих фабрика, него њиховом ревитализацијом…

На то се може одговорити и тако да се свему нађе узрок у „себичним” централистичким одлукама из Београда, како у Народној банци Србије (која је продавала војвођанске банке и ДДОР Нови Сад и од чега Војводина није имала никакав приход), тако и у Републичкој агенцији за приватизацију (која у Новом Саду има само истурену „канцеларију” и која не уплаћује Војводини 50 одсто прихода од сваке продаје друштвеног и државног капитала на територији Војводине), али и у Влади Србије, која читаву деценију стално смањује учешће „аграрног буџета” у државном буџету и све до сад је упорно чувала ексклузивни монопол на управљење државном својином која се налази у Војводини.

Да цео проблем није „економицистичко-академски” види се и по томе што су просечне плате у Војводини мање од 370 евра, то јест испод су републичког просека од око 390 евра. Тек, Војводина сада има мање плате не само од Словеније и Хрватске, како је то и раније било, него мање и од Црне Горе и Босне и Херцеговине. Тај податак ће сигурно имати конкретне политичке последице у Војводини, мада је вероватно реч о томе да АПВ има релативно много мање државних чиновника и запослених у јавним предузећима – који у Србији вуку просек навише. Но, то се народу у Покрајини ипак не може понудити као прихватљиво објашњење.

Ово забрињавајуће и шокантно осиромашење Војводине, у којој се и после усвајања новог Статута АПВ и пратећег закона о његовом спровођењу заправо ни о чему и ништа не одлучује, није у економском интересу ни Србије ни Београда, па ни „лечење” њеног економског положаја не треба схватити тако да се неком мора „одузети” да би се Војводини „нешто дало”. Реч је о томе да се брига о развоју Војводине „врати” Војводини, а за то је пре свега потребно да јој се врати она својина над државним капиталом, који је сама некада створила.

Cure del Amore! kaže:

Ima nas vec 50000000…..

dulekinez kaže:

alo d***li je** vas Beograd i najk, to sto ste vi puni para pa se razbacujete jbg, braca kinezu nam samo pomazu 😉 Mrzim Beograd