Vazda vredni i domišljati stanovnici sela u okolini Subotice vekovima su se dovijali na raznorazne načine kako da doskoče neplodnom pesku u ovoj našoj Subotičko –horgoškoj peščari. Od samog peska i prcova, koji je itekako dobro uspevao, nije se moglo živeti, osim što su se domaćinstva grejala sa prcovom ložeći ga u „banja peći“.
(*PRCOV – bodljikavi korov kojeg lako raznosi vetar, Rečnik bačkih Bunjevaca, Peić/Bačlija).
Nekih dvesta godina unazad ljudi su počeli intenzivnu sadnju vinograda najviše „kevedinke“ i drugih sorti. Sadnja se vršila tako što su ljudi krčili šume i sadili vinograde. Vinogradi su nicali najviše na području Tavankuta gde je kvarcni pesak davao poseban ukus i finoću vinu.
Negde polovinom prošlog veka i kasnije sve intenzivnije su se počeli saditi voćnjaci i to na uštrb vinograda koji su bukvalno desetkovani zarad zasada voća ponajviše jabuka. Jabuka kao jabuka, dakako ima svoje prednosti jer se koristi u pripremi raznih proizvoda i napitaka, no i jabuka taj znak zdrave hrane ima itekakve nedostatke.
Ti nedostaci se ogledaju u tome da se jabuka pre svega prska u zavisnosti od godine u proseku 20 i više puta, što je puno u pogledu samih troškova za proizvođača ali i za zdravlje, kako proizvođača-voćara tako i svih onih koji žive u području gde su voćnjaci, tako i radnika u voćnjacima koji „gutaju“ najviše otrova. Sama sadnja i daljnje održavanje, sve stroža pravila uzgoja, neizvestan plasman, pritisak kupaca na proizvođača da jabuka bude poput „lutke iz izloga“ i nedaj Bože da bude sa “svedokom” da je zdrava a to je običan mali crv, doveli su do toga da se plantaže voćnjaka postepeno smanjuju. Na mesto voćnjaka ljudi počinju sve više da sade ponovo vinograde koji su manje zahtevni u samom prskanju hemijskim sredstvima a posao nije naporan kao nekad pošto se sada sadnja odvija po plantažnom sistemu i na stubove što znatno olakšava rad, smanjuje troškove, znatno manje zagađuje okolinu, jer se grožđe ne (mal)tretira sa toliko hemijskih sredstava kao jabuka.
U selu Tavankut pre par godina na radost mnogih, ponajviše starijih meštana, zaživela je manifestacija „DANI VINA“. Dakle vinogradi se polako vraćaju u naše krajeve u nekom modernijem izdanju pošto više nije popularna prizemna sadnja, nego već pomenuta plantažna.
I nije samo vinograd taj koji se vraća u naše krajeve. Mnogi vredni i domišljati domaćini su se okrenuli sadnji šuma. Prvenstveno se sadi bagrem i to Mađarski brzorastući , koji za četiri do pet godina dostiže prečnik i visinu dovoljnu za eksploataciju. Tu su još i neke druge brzorastuće vrste drveća koje se ne vade i ne čupau iz korena nego se seku te tako veoma brzo iz već formiranog korenovog sistema niču novi izdanci koji se rezidbom formiraju u stablo koje je opet za kratko vreme spremno za seču.
Sve u svemu, ljudi se ekološki osvešćuju. Shvataju da je bolje imati dobro vino na Bogom danom području i da je itekako dobro imati višestruko koristan šumnjak.
