Pitagorejci – teorija harmonije Univerzuma

Muzika je predstavljala veoma važan deo života u staroj Grčkoj. Nemamo tačna saznanja kako je ona zvučala u tom periodu istorije ljudskog roda, međutim beležimo značajan doprinos tadašnjih filozofa razvoju teorije muzike. Platon je recimo muzici dodelio istaknutu ulogu u obrazovanju, tvrdeći da ona doprinosi izgradnji neke vrste unutrašnje harmonije kod čoveka.

Počeci teorije muzike se vezuju za grčkog matematičara Pitagoru i njegove sledbenike pitagorejce, negde u VI veku pre nove ere. Izučavajući harmonije u muzici, došli su do zaključka da je u osnovi svega postojećeg – broj. Smatrali su matematičke principe osnovnim u razumevanju harmonije Univerzuma. Početna tačka tog razmatranja bila je otkriće ,,zakona malih brojeva“ koji na matematički način opisuje razliku između našeg osećaja konsonantnosti i disonantnosti. Pitagorin zakon govori da su dva tona konsonantna (harmonična) ako im frekvencije stoje u pravilnom odnosu malih prirodnih brojeva. Do ovog zakona je došao polazeći od rezultata eksperimenata sa zategnutim žicama različitih dužina ili staklenim sudovima u kojima se nalazi različita količina vode. Na primer, što je žica kraća, ton je viši. Ako žicu skratimo na njenu polovinu ton će skočiti za oktavu (2:1), ako je skratimo za trećinu (3:2), ton će skočiti za kvintu, a ako žicu skratimo za četvrtinu (4:3), ton će biti viši za kvartu. To znači da skraćivanjem dužine žice mi povećavamo frekvenciju a to registrujemo višim tonovima na muzičkoj lestvici. Ovi odnosi između frekvencija stvaraju konsonantne tonove tj. harmonične zvuke koji deluju u univerzalnom skladu sa sveobuhvatnom teorijom harmonije u Univerzumu.

Pitagorejska skala je matematički perfektna u odnosu na početni ton od koga smo krenuli ali ima svoje nedostatke ako za notni centar uzmemo neki drugi ton tj. ako želimo da promenimo tonalitet. Taj nedostatak  muzičari u XVII veku ispravljali su tako što bi svaki put štimeri istrčavali na scenu i naštimavali instrumente prilikom promene tonaliteta. Vremenom je i taj problem rešen otkrivanjem jednako temperirane skale koja je matematičkim putem preračunata.

Pitagorejci su prvi zastupali stav da se medicinom može očistiti telo a muzikom duša. Smatrali su da slušajući određene ritmove i melodije duša može na trenutak da napusti telo. Ta ideja muzičke katarze postala je ideal svih antičkih autora. Kod pitagorejaca je muzika bila u istom rangu s medicinom, pa je ,,očišćenje“ imalo prirodni i praktični karakter, a ne strogo etički ili estetički.

Polazeći od toga da je ekspresija moguća upravo zahvaljujući zvucima pomoću kojih se može delovati na dušu, muziku su smatrali jednim od najvećih darova bogova. Ritmovi koji postoje u prirodi, čoveku su dati od rođenja. On ne može da ih izmišlja, već samo da im se prilagođava i tako pokuša da ih dosegne i uobliči. Zato su ritmovi shvatani kao slike duše, odnosno izrazi karaktera. Ono što određuje muziku jeste harmonija koja nastaje iz suprotnosti, odnosno predstavlja dovođenje mnoštva do jedinstva celokupnog Univerzuma.

Usaglašenost duše može se uporediti sa saglasjem žica na liri. Kao što se lira raštimuje kad je dotakne nevešta ruka tako je i sastav duše osetljiv na nevešto rukovanje. Muzika je ta koja i sama predstavlja podražavanje i prenošenje božanske melodije. Ona može usaglasiti dušu sa onom večnom harmonijom koju muzičar treba (po svom zadatku) da spusti sa neba na zemlju.

Pitagorejci su u kretanju nebeskih tela uvideli potvrdu teze da je sve na svetu uređeno u skladu sa matematikom tj. sa brojem. Analogija između brojevnih odnosa u muzici i astronomiji stvorila je njihov koncept harmonije sfera. Nebesa se kreću prema brojevnom skladu i stvaraju božansku muziku sfera, odnosno čarobnu harmoniju koju ne opažaju naše uši naviknute na nju kao na nešto uobičajeno. Kretanje nebeskih tela je kao ples praćen muzikom koja je po svojoj lepoti i harmoniji mnogo uzvišenija od muzike na Zemlji i čovek ne može da je stvori.

Dakle, pitagorejci su u aritmetici i muzici prepoznali brojevne proporcije i harmonične odnose. Njihova proučavanja tragaju za filozofskom i mističnom svrhom, otkrićem savršenog Univerzuma kako bi ga svaki pojedinac mogao ponovo stvoriti u vlastitoj duši.

Muzika je za ljude neverbalna forma komunikacije koja dotiče ljudski intelekt i može da izazove različite promene raspoloženja. Ona je fenomen prirode i to kao kombinacija određenih principa fizike i matematike. Ljudi su svojom inteligencijom i kreativnošću naučili da manipulišu sa njom.

U današnje vreme, električni muzički instrumenti, poput klavijatura, sintisajzera, električnih gitara, mogu veštački da proizvode zvučne talase različitih frekvencija, da ih razdvajaju, sabiraju i tako sintetišu tonove novih boja koji se ne mogu dobiti na prirodan način. Postajemo svedoci kompletne digitalizacije muzike. To u jednu ruku olakšava komponovanje, izvođenje i snimanje muzičkih ostvarenja, što može doprineti dubljem razumevanju ljudske prirode, pre svega vrsti i nivou njegove kreativnosti.

Borivoj Vujić