Kada je blagajnik Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Subotici, Vojislav Šokčić došao na posao, zatekao je haos u kancelariji: Ispreturane stvari, obijen pisaći sto i razbacani spisi. Srce mu je preskočilo kada je bacio pogled na sef i video da je oštećen.
Prethodne noći, provalnici su se uvukli u podrum zgrade „Socijalnog“ pa odatle dospeli u prizemlje, u kancelariju blagajnika Šokčića. Meta je bio sef u kom se nalazilo nešto novca i zlato namenjeno zdravstvenim organizacijama za izradu zlatnih zuba. Nije to bila ni prva ni poslednja provala i ni po čemu ne bi zaslužila da se danas pominje, da ovde nije reč o stotinama budućih zlatnih zuba koji se čuvaju u sefu. Danas ovakvav prizor budi neprijatne asocijacije, međutim, te 1966. godine kada se ovo desilo, u ustima mnogih Subotičana sijao je ovaj dragoceni metal. Mlađi svet danas o ovom zna malo ili ni malo, ako izuzmemo neke strane pop zvezde koje zlatom ukrašavaju zubalo, ali ne iz potrebe za stomatološkom protetikom.
Kada i zašto se prestalo sa praksom umetanja zlatnih zuba i krunica?
Pre Drugog svetskog rata po neki zlatan zub na vidljivom delu vilice nije bio retkost. S jedne strane, taj metal je bio i ostao idealan materijal u stomatološkoj praksi. Ima antibakterijsko dejstvo, na njemu se ne zadržavaju naslage, i što je najvažnije – nije štetan za naše tkivo (biokompatibilnost). S druge strane, neprijatelj su mu modni trendovi. Naime, u decenijama posle rata zlatni zubi su postali potpuno passe. Šezdesetih i sedamdesetih godina ovaj plemeniti metal se još koristio za krunice i zadnje zube pa se mogao dobiti i u okviru zdravstvenog osiguranja. Zdravstvene ustanove su dobijale određenu količinu zlata za ove svrhe i otud ono u sefu blagajnika Socijalnog.
U međuvremenu je stomatologija napredovala i danas se koriste jeftiniji i isto tako dobri materijali, a uz to i estetski prihvatljiviji nego zlato. Što se tiče poimanja estetike, stvari vrlo lako mogu da se promene u korist „žutog“, imajući u vidu dokle se stiglo sa tetovažama, pirsingom i sličnim tribalnim ukrašavanjem tela.
Epilog
Šta je na kraju bilo sa zubnim zlatom u Socijalnom? Pozvana je milicija a oni su sa sobom doveli subotičkog eksperta za otvaranje kasa, Antuna Perčića. Ovaj „obijač sefova“ nije pripadao kriminalnom miljeu, iako je bio nabolji u tom poslu. Poznati bravar, već neko vreme u penziji, godinama je intervenisao svuda gde su ga zvali. Još od vremena posleratnog meteža kada su mnoge kase ostale bez ključa, a i bez vlasnika, pa do „mirnodopskih“ zadataka kada bi u preduzećima nespretnim rukovanjem zatvorili ključ ili izgubili šifru.
Perčić je odmah ustanovio da je sef u Socijalnom napadnut bezuspešno. Načinjena su oštećenja koja nisu bila dovoljna da se on otvori, a nakon toga to nije bilo moguće ni uz pomoć ključa, sve dok „dobronamerni obijač sefova“ nije po stoti put pokazao svoju veštinu.
Pljačka nije uspela, ali da zlato ne bi privlačilo i druge provalnike, Zavod za socijalno je zakupio jedan sef na bolje čuvanom mestu – u Službi društvenog knjigovodstva (SDK).
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
bio je jos jedan expert za otvaranje R O M I C stari bravar sa Somborskog puta
mislim da kao bravari nastavili su posao deca ili mozda unuci, secanja su bleda
Zlatni socialni zubi?
Sećam se toga, bilo je i nekih srebrne boje, ne znam od čega su bili, ali se Tito jadan sigurno sada prevrće u grobu.
Gde je zlato tu su i kriminalni apetiti blizu. Neko je znao da se negde u nekoj kanceleriji u socijalnom osiguranju cuva zlato, i koje je kao sto je red, zakljucano u sefu. Provalnici – amateri su obili pisaci sto u ko zna kakvoj nadi, valjda su mislili da je tamo kljuc od sefa. Moguce je da su pogledali i ispred vrata ispod otiraca, ali o blindiranim kasama ocito nisu imali pojma. O zubnom zlatu takodje nisu imali neko narocito znanje, jer bi znali da je ono ustvari samo jedna legura zlata u kojoj ima svega izmedju 80 i 65 % zlata a ostalo su jeftiniji dodaci. Osim toga iskusni provalnici znaju da je lakse ukrasti, nego kradenu robu prodati i pretvoriti u gotov novac. Njima je poznato i da je za dalji plasman ukradene robe potrebno imati i odgovarajuce veze i poznanstva u kriminalnom podzemlju, ali oni i vrlo dobro znaju da svi koji su spremni da kupuju „vrucu robu“ nisu ni malo naivni i placaju daleko ispod realne cene na trzistu. Saberi – oduzmi, rizik je suvise veliki a korist suvise mala.
Zlatan zub kao ukras i legitimacija matrijalnog stanja je prevazidjen jer vise ne pretstavlja nikakvu niti estetsku niti materijalnu vrednost. Nekadasnju ulogu zlatnog zuba su danas preuzeli pirsing i tetovaze. Danasnji modni trend u zubotehnici je izrada vestackih zuba sa „ugradjenom“ greskom kao bi nosioc proteze izgledao sto normalnije i prirodnije. Zubar odabire i boju odnosno nijansu novog zubala uporedjujuci sa preostalim zdravim zubima. Zahvaljujuci tome nemamo vise stare ljude daleko preko 70 godina, sa izboranim licem i starackim flekama koji imaju Holivudski osmeh sa dva reda prekrasnih pravilnih i kao biseri belih zuba. Tu i tamo po Zapadnoj Evropi se moze susresti poneka osoba sa nizom zlatnih zuba. Mozemo se komotno kladiti da ta osoba dolazi pravo iz Sibirske tajge ili mracnih suma Rumunskih Karpata. Zubarima je dosadilo da cekaju da ljudi dostignu odredjeni uzrast u kome pocinje karijes i slicno kako bi imali posla, pa je danas sve vise i vise dobila na zamahu ortodoncija gde se vec i deci od 8 ili 10 godina mogu napraviti razne proteze i pomagala, sve naravno uz odgovarajucu cenu. Daleko od toga da smatram nesto takvo nepotrebnim i besmislenim, ali ponekad imam utisak da se u pojedinim slucajevima vise radi o modnom trendu i drustvenom prestizu, nego o medicinskoj potrebi. Naglasavam da je to samo moj licni utisak i nije mi namera da kao laik dajem nekakv „strucni“ sud o tome. ili da se mesam u nesto za sta nisam kvalifikovan.
Meni je inace poznat jedan slucaj iz Nemacke stampe kako se na legalan i posten nacin moze otvaranjem sefova postati milioner. Prica kaze da je neki poslovan covek ostao bez kljuca svog sefa i da su mu hitno trebala dokumenta koja je tamo cuvao i sav ocajan se obratio odgovarajucoj firmi koja se bavila prodajom i popravkom sefova, blindiranih kasa i slicnog. Gazda firme posalje tri svoja coveka (standardna ekipa) da izadju na lice mesta i vide sta je i kako je. Pogledaju oni to i uz pomoc svog prirucnog alata brzo lepo i elegantno otvore sef bez ikakvih ostecenja. Gazda sefa sav srecan i zadovoljan izvadi iz novcanika 50 tadasnjih DM i kaze – evo momci za vas i popijte nesto. Momci nisu nista popili, napojnicu su ulozili u loto-tiket i dobili oko 2 miliona DM. Sama prica je vrlo lepa, a moguce je cak i da je srvarno i istinita.
Odličan tekst.Mada sam „odrastao„ u toj zgradi „socijalnog„ ne sećam se tog događaja.Svejedno. Možda mi nisu rekli jer sam bio mali.Sećam se ipak majstora Romića.Odličan majstor za ukrase i ostale umotvorine od livenog gvožđa, a i sa brave je bio ekspert.A zubi ko’ zubi.Nova vremena.Ako imaš da platiš,može, ako ne ostaješ krezav.
@Anonimni…nastavio je njegov sin.
@IvanM…ne od livenog gvozdja, nego od kovanog gvozdja.
Jedna mala i dosta gruba racunica koju sam napravio onako iz radoznalosti. U vezi tih 700 zlatnih zuba je najverovatnije rec o 700 zlatnih plocica kakve se koriste u dentalnim laboratorijama za izradu zlanich zuba, krunica itd. Jedna takva plocica ima standardnu tezinu od jednog grama. Postoje razlicita legiranja koja onda odedjuju cenu za jedan gram. Uzeo sam danasnju prosecnu cenu za za jedan gram zubarskog zlata prosecne kvailtete, ni najboljeg niti najlosijeg. Cena trenutno iznosi prema tekucoj listi
( u Nemackoj ) 35,11 € po gramu zlata odnosno po jednoj plocici, dakle pomnozeno sa 700 plocica dobijamo jednu vrednost od 24,577 € Dakle da je lopovima uspelo bio bi to savim solidan plen. Mene pomalo cudi da sve to nije bilo malo bolje osigurano i sa odgovarajucim alrmnim uredjajem. Ja ne znam kakve su tada bile cene zlata, ali verujem da bi se za 700 grama zlata mogla kupiti (barem u Subotici) jedna solidna nekretnina.
@krass1
..tako je.
Tih šesdesetih godina, a i kasnije, do devedesetih godina nije bilo u Jugoslaviji puno razbojništava i pljački. Milicija je izlazila i na sitna kokošarenja, da ne kažem sad, ukrali tri kokoške, dve patke iz dvorišta, milicija izašla na lice mesta i za sat vremena pronašla počinioca.
Ozbiljnih alarmnih uređaja nije bilo u to vreme, portiri su sasvim bili dovoljni, tamo gde ih je bilo, jer, njihov poziv miliciji je odmah shvaćen ozbiljno i izlazilo se momentalno na teren.
Milicija je bila efikasna, slučajevi razbojništava retki, sudstvo efikasno.
Išlo se nekoliko godina u zatvor čak i za neke finansijske pronevere u firmama.
Ponekad su ljudi ostajali prvo u sramoti, a posle bez posla, ukoliko su ih uhvatili da kradu neke delove, alate, materijal iz fabrike.
Sad nije to baš svugde tako bilo, ali su pojedince stavili na stub srama i redovno kaznili za primer drugima.
Prvi put, već sedamdesetih godina, kada sam putovao po Italiji i tamo boravio, jako mi je neobično bilo što su svi izlozi na prodavnicama posle radnog vremena zamandaljeni, zaštićeni rešetkama, jer kod nas tada još nije bilo takvih stvari da se neki izlog od prodavnice razbija od strane lopova i jednostavno pokupi roba iz nje i sve što se moglo pokupiti.
Doduše, ni roba kod nas nije bila toliko atraktivna, ali se sećam jednog slučaja, kada je sredinom osamdeseti godina, tip, inženjer, zamislite, inženjer, opljačkao benzinsku pumpu negde u Hrvatskoj, uhvatili su ga i čitava država je prepričavala tu pljačku kao neko čudo.
Promenila su se vremena, sada su pljačke i razbojništva svakodnevna, zahvaljujući jednim delom i modernim tehnologijama, telekomunikacijama, televiziji, internetu, mobitelima.
Narod kao da je podivljao, u čitavom svetu, pa tako i kod nas svakodnevno čujemo, čitamo o strašnim stvarima šta se sve dešava.
Ponekad su ljudi ostajali prvo u sramoti, a posle bez posla, ukoliko su ih uhvatili da kradu neke delove, alate, materijal iz fabrike. istina
Mojoj ondasnjoj drugarici koja se druzila samnom zbog profesije mojih roditelja je tata bio vozac u ondasnjoj elitnoj firmi, uhvacen je da je krao benzin i isao u zatvor i ostao bez posla pa se vrato u poljoprivredi ali uvek pravio neke stvari i na kraju diskretno poludeo…danas zbog toga bi jos i skavili…meni nisu rekli ja decenijama kasnije sam saznala celu pricu
@ avet
Citam o tvojim iskustvima i zapazanjima sa putovanja iz 70-tih godina u Italiji. Ne znam gde si bio 50 – tih godina proslog veka, ali da si putovao po Subotici i njenim glavnim trgovackim ulicama, Korzo, Rudic, Strosmajerova i svim onim sto i danas cini klasicnu gradsku jezgru, zapazio bi na svakoj prodavnici, bez obzira na njenu velicinu, obavezni zastitni metalni rolo. Bilo ih je vise vrsta. Metalni rolo od valovitog lima koji se je uvece povlacio posebnom metalnom stanglom na dole i koji je zatvarao sve izloge kao i ulaz u prodanicu. Prakticno bi trgovacki lokal bio potpuno zablindiran. Pojedine prodavnice su imale metalni resetkasti rolo, sto je vec bilo nesto modernije jer su osiguravale izloge i ulaz u radnju, ali se i mogao celu noc kroz resetke videti asortiman u izlogu. Postojale su i to ne retko i gvozdene makazaste resetke na razvlacenje koje su takodje bile prakticne jer su dobro zatvarale i u isto vreme omogucavale pogled na robni asortiman. Sto se je islo dalje prema periferiji prodavnice su bile zasticenae uglavnom metalnim kapcima preko ulaznih vrata i izloga. Izlozi prem periferiji su bili manjeg formata i lakse ih se je moglo zastiti preko noci solidnim tzv „slepim“ metalnim vratima i prozorima. Na taj nacin je radnja „dihtovala“ kao podmornica i samo iznad ulaznih vrata bi celu noc gorela jedna sijalica. Na starim fotografijama iz toga vremena ili iz predratnog vremena se lepo mogu videti oko izloga drveni okviri – nosaci metalnih roletni, kao i pri vrhu tih drvenih nosaca, jedan sanduk preko cele duzine izloga u koji bi se namotavala tenda, uvece i preko noci. Krajem 50 – tih godina sve te resetke i tende polako nestaju sa procelja prodavnica. Ne zbog toga sto se je narod naprasno opostenio i dekiminalizovao, nego prosto zato sto o njima niko nije vodio mnogo racuna, (jedna tipicna pojava radnickog samoupravljanja) a i sa zanatske scene su nestajali svi oni stari majstori koji bi ih popravljali i odrzavali.
Lansky sigurno ima negde u arhivi fotografije sa starim Subotickom prodavnicama i njihovim metalnim roletnama gvozdenim resetkama. i
pa nek nam pokaze ako ima