Pobednik Montreala

Za sve je kriv njegov ujak Stevan Gijon. Nekadašnji rvački reprezentativac Jugoslavije, bacio je u vatru malog, uplašenog, goluždravog šestogodišnjeg dečačića rođenog u Subotici, Momira Petkovića na strunjaču, sebično želeći da u porodici ostane neko u njemu tako voljenom rvanju. E baš taj mali, 16 godina kasnije se popeo na najviše postolje na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine. Petko, zlatni dečko Jugoslavije, hvaljen i često osporavan, od pre deset godina trener je nacionalnog tima Amerike.

„Mislim da je to bilo šezdesetih godina kada me je ujak Stevan, jedno nedeljno jutro samo uhvatio za ruku i rekao idemo. Upitao sam gde to idemo? – Ma idemo, nemoj ništa da brineš, samo kreni, rekao mi je. Krenuo sam sa njim na neko mesto gde je bilo mnogo klinaca, i svi su se merili na vagi. Izmeriše oni i mene, dadoše mi broj i rekoše da čekam red. Sećam se da su strunjače bile napolju i da su se klinci rvali a ja nisam imao pojma šta rade. Odjednom mi je neko dobacio da se spremim jer će uskoro moj red, i jednu borbu pre moje potpuno sam se oduzeo. Sakrio sam se ispod sudijskog stola, ispod dugačkog belog stoljnjaka misleći da sam na sigurnom. Ipak su me našli i odveli na strunjaču. Za svega nekoliko sekundi neki klinac me je bacio i ja sam izgubio“ – priseća se Momir prvog kontakta sa rvanjem sa najiskrenijim osmehom na licu.

Kada je davne 1986. godine objavljeno u medijima da istaknuti sportista, Momir Petković, rvački šampion i legenda, odlazi u Ameriku, Jugoslavija je bila začuđena i tužna. Skoro 15 godina se nije vratio u Suboticu, svoje rodno mesto, i matični klub Spartak. Iako je tako odlučio, svi su mu želeli uspeh u Americi, bolje i kvalitetnije uslove. Ili možda ne?

 

„U Ameriku sam otišao jer nikada nisam okretao leđa izazovima. Kada sam završio karijeru, grad mi je obećao,  odnosno tadašnja generacija političara, malo mesto gde ću moći da pokrenem neki biznis. Sve što su govorili se izjalovilo. Dobio sam priliku da odem iz zemlje, majka mi je poslala papire za celu porodicu, i 1986. godine sam prigrlio priliku“ – priča jugoslovenski olimpijski pobednik.

 

Poznato je da i je i tada, koliko i danas, veoma teško početi novi život u zemlji toliko udaljenoj od doma. Surov, težak i nemilosrdan život dočekao je Momira na pragu Amerike, ali on se nije olako predao. Godinu dana pošto je živeo u Njujorku, jugoslovenski izveštač ga je sasvim slučajno sreo na ulici, na radnom mestu. Momir je preživljavao za život radeći kao vozač kamiona, razvozeći nameštaj, iako je kod kuće u vitrina ležala olimpijska medalja. I tada, šampion je bio nasmejan.

 

„Život u Americi je veoma težak jer svako brine za sebe i tempo je žestok, nema stajanja. Po ceo dan sam radio, po nekoliko poslova, bez odmora. Često sam se noću pitao šta mi je ovo trebalo u životu, na kojoj sam ja to planeti jer nisam znao šta mi se dešava. Zahvaljujući početku kada su me bacili na strunjaču i kada sam izgubio, ta moja neka izazovna energija je proradila i jednoga dana kada sam išao na posao zastao sam da čujem nekog čoveka na Menhetnu kako drži govore na ulici. Rekao sam sebi – Momire, ili ćeš se prilagoditi ili ćeš biti kao on. U tom trenutku sam znao da sam se prilagodio, jer sam radio, po ceo dan i noć, i nikada nisam odustajao“ – seća se Petko da je njegov odlazak u Ameriku bio povod i nekih opklada koliko će mu vremena trebati da se vrati u Jugoslaviju, ali to ga nije obeshrabrilo.

 

U početku vozač kamiona koji razvozi nameštaj, a sada glavni trener seniorske američke reprezentacije. Brojni uspesi u takmičarskoj karijeri, samo su bili uvertira za trenerske poduhvate. I to kakve! Više kontinentalnih, svetskih, olimpijskih medalja, sve pod njegovim čarobnim štapom dostignutih.

 

„Predvodim američku reprezentaciju i odlično su me prihvatili jer nikoga ne foliram, uvek kažem činjenice rvačima u lice. Veoma sam otvoren i kada je vreme da ih nagazim to i uradim, a prepoznam i kada treba da ih potapšem ili zagrlim. Amerikanci na drugi način odrastaju i veoma je bitno da sam kao trener i pedagog uspeo da se uklopim i razumem tačno kako oni funkcionišu. Ne može se menjati sistem i njihov mentalitet, ali može se biti veoma otvoren i dati uvek do znanja kada nešto nije u redu.“

 

SPARTAK UVEK U SRCU

 

Poreklom iz Subotice, iz RK Spartak, Momir uvek kada je u Srbiji svrati do kluba, koji je njegov drugi dom.

 

„Subotica je bila najeminentniji rvački centar u bivšoj Jugoslaviji, i mogu reći da je i danas. Spartak je u to vremeimao plejadu vrhunskih rvača. Pre pet-šest godina kada sam se prvi put vratio u Suboticu, slušao sam razgovore u klubu kako bi trebalo da dovedu neke rvače iz inostranstva. Nisam mogao da prestanem da se čudim. Jedne godine su dve generecaije Sprataka otišle, od toga osam prvotimaca, a od njih četiri osvajača medalja. Napravili su pravi korak, ponovo su otvorili pionirsku školu, i krenuli da prave bazu, i evo, Spratak opet kreće u pravom smeru.“

 

Davor Štefanek i Momir Petković

ime i prezime: Momir Petković

Datum rođenja: 21.07.1953.

Mesto: Subotica

Klub: RK Spartak

Rezultati:

1. mesto Olimpijske igre u Montrealu, Kanada, 1976.

2. mesto na svetskim prvenstvima u 1978, 1979, 1981 

3. mesto na svetskom prvenstvu 1977.

4. mesto na Olimpijskim igrama, Los Anđeles, Amerika, 1984



KOMENTARI

  1. Ivan kaže:

    Petko majstore.
    Olimpijski pobednik, svetski prvak.

    Kad ce Subotica ponovo imati najboljeg na Olimpijadi?
    Zar ne bismo decu trebali da usmerimo prema sportu?
    Predlazem, za pocetak, obavezni cas fizickog vaspitanja svakog dana. I to u svim osnovnim i srednjim skolama.    

  2. Gyula Dietrich kaže:

    mala ispravka nije GIJON – GION, a sestrin  sin je ŐCSI, koje sad taj PETKO

OSTAVITE KOMENTAR