Dan kada se dva sveta stapaju u jedan – kada svetlost sveća ponire u maglu vraćajući sećanja iz bezdana zaborava. Tada se tanana zavesa pomera, a duše se ne prepoznaju po telima, već po tragovima prošlosti koje ostavljaju.
MRAMORNI SVETIONICI PROŠLOSTI
1.
Jesenje jutro, izmaglica gusta,
koračam tiho, k’o senka pusta.
Grobnice bele, mramorne kule,
duž poznate staze – zamuknule.
Tišinom rose, svakim dahom vetra,
svetlost sveća se lomi i titra.
Drevne nekropole čuvaju tajne,
imena urezana, uspomene trajne.
Dodirujem kamen, hladan i siv,
osećam dah što iz njega strši živ.
Nije to mramor, ni hladna stena,
već opsena tugom nadvijena.
Kroz eone On gleda na nas,
bez tela, bez glasa, s nadom u spas.
Ta mirisna sveća što tiho gori,
Na mramoru sivom, tišinu zbori.
Na Dušni dan, svetlost se rastra,
snenim prostorom na krilima vetra.
Osećam prisutnost, dodir tihe sene,
kao da zove kroz vreme i mene.
Međ’ svetovima više nema kraja,
u hladnom je kamenu duša puna sjaja.
Čuva plamen, kroz prostore hrama,
spajajući mrtve i žive u nama.
Na kraju puta, kad sveća dogori,
ostaje tuga što mramorom hodi.
Vetar je nosi kroz noć i dan,
besmrtna, dok čuva je um i san.
2.
Dok se magla nadvijala nad grobljem prigušujući svaki zvuk, koračao je poznatom stazom između mramornih grobnica. Te kamene ploče bile su visoke i hladne, oštrih ivica, poput zaboravljenih kula iz nekog starog, mračnog sna. Lica sa nadgrobnih spomenika pratila su svaki njegov korak.
Doneo je cveće i sveću, kako već običaji nalažu, verujući da bi ti simboli mogli nadomestiti jaz razdvojenih svetova. Zapaljenu sveću držao je u rukama, gledajući kako se plamen uvija i gasi na hladnom vetru.
Grobnica ispred koje je zastao bila je netaknuta. Ista kao prvog dana kada je postavljena. Stajao je dugo, dok su se u glavi misli preplitale, a minuli događaji i sećanja kao na filmskoj traci pred očima smenjivali i neprekidno navirali. Jedan nesporazum, sujeta i gnev koji su, činilo se, značili sve u tom trenutku, sada ne znače ništa.
Nikada nije dobio priliku da joj se izvini. Osećaj krivice pratio ga je svih ovih godina. Svaki put kada bi pokušao da ga potisne, vraćao se, nalik talasu koji udara o obalu i nosi sve pred sobom.
„Znam da sam te izneverio. Nisam bio kraj tebe kada je najviše trebalo.“ – izgovorio je tiho.
,,Trebao sam drugačije postupiti. Sada je za sve kasno.“ – nastavio je gotovo jedva primetnim glasom.
Prišao je mramornoj ploči sasvim blizu, drhteći, ne od hladnoće već od nečeg dubljeg, mističnog i nedohvatljivog. Osetio je da se oko njega menja prostor, da se granice stvarnosti šire i da stoji u nekakvom međuprostoru između mramora i neba. Ukazalo mu se mnoštvo novih svetova, plejada univerzuma prožetih uspomenama i neispunjenim snovima. Dodirnuvši ploču natpis se na epitafu odjednom promenio…
Misli su mu postale zbrkane. Ustuknuo je osetivši kako ga obuzima panika i strah. Ali ne zadugo. Neka sveopšta blagost unela je iznenada mir u njegovo telo. Osetio je kako mu se suze nakupljaju u očima. Pustio ih je da padnu.
Priznanje i konačno suočavanje sa prošlošću, zbacilo je teško breme koje je nosio svih ovih godina.
Tada je iskusio prisustvo iza sebe. Polako se okrenuo i video siluetu. Prilazila mu je pažljivo sa dubokim razumevanjem za njegovu zbunjenost i strah, pružajući rukom sveću koju je ispustio.
„Zar nisi znao?“ – rekla je potmulim, jednoličnim, gotovo mehaničkim glasom, nalik na reči koje ne izviru iz nje već iz samog prostora omeđenog svetlošću i plavetnilom novo-nastalog spiralnog neba.
„Oduvek smo svi ovde.“ – nastavila je posle duge tišine.
Zbunjen, pogledao je ponovo prema ploči na kojoj se sada nalazio epitaf ispisan njegovim imenom.
,,Kako je to moguće. Zašto moje ime? Da li sam oduvek deo ovog mesta, zarobljen među mramorima i hladnom zemljom, čekajući da me neko pronađe? – upitao je glasno jedva vidljivu konturu.
Odgovora nije bilo. Postojao je negde u dubini, unutar tišine ovog veličanstvenog prizora koji je predstavljao tanani spoj dva sveta.
Sveća se u ruci iznenada ugasila. Siluete više nije bilo. Ostala je samo svetlost koja je i dalje izvirala iz mramorne ploče, kao znak onostrane prisutnosti. Pratila ga je svakim korakom i novim dahom koji je načinio.
Magla se brzo počela razilaziti nalik nekakvom predznaku da su staze povratka sada širom otvorene. Telo mu je bilo ispunjeno nemim lahorom koji ga svojim jedrima nosi, oslobađajući jastvo svih dotadašnjih stega. Sve je postalo jasno, lako i tiho kao šapat.
Tronut, koračao je prema izlazu napuštajući prostor mramornih svetionika ostavljajući ih bar na neko vreme – iza sebe.
3.
Telo mu izgleda tako jednostavno. I druga manje više liče na njegovo. Zapažam ih još od kada sam prošao glavni ulaz i onu metalnu kapiju. Uglavnom nemaju ruke. Glave su im nalik saksijama, prošarane raznobojnim cvećem. Ponajviše ružama, a ima i vrlo lepih buketa margareta i hrizantema. Ramena su im široka i stamena. Mora da se ponose njima. A noge su skupili, pre bih rekao savili ispod tela, tako da ih vešto skrivaju.
Različito su odeveni, dok se boje razlikuju po nijansama sive, crne i bele. Njegov zimski kaput nije od onih modernijih, ali ne zaostaje mnogo od drugih njemu sličnih. Primećujem bezbroj kamenčića na njegovoj prednjoj strani. Rasuti su po pravougaonoj ploči. A svečana odela pod kaputima nemaju kravate, već neke mašnice crvene boje interesantnog oblika iz kojih zna provirivati plamičak sa tankim mlazom mirisnog dima.
Baš ih je mnogo na slikama, uglađene gospode i prefinjenih dama.
Znam za umor njihovih tela i razumem potrebu da odmore od dugog puta. Sigurno su i oni nekada svraćali na ovo mesto, stoga nisu pričljivi, već su neizmerno učtivi, ceneći trud svakog zalutalog gosta.
Borivoj Vujić
