Pre dve godine mali poljoprivrednici podneli su vladi peticiju kojom zatražili da se reši problem sa plaćanjem penzijskog i zdravstvenih doprinosa, jer su oni za njih previsoki, a zbog čega je stotine njih našlo u dugovima koje ne mogu platiti. Nadležni su obećali novu regulativu, ali se dužnicima i dalje šalju sudska rešenja, koja su praktično najava oduzimanja zemlje zbog pomenutih dugovanja.
Obaveza godišnjeg penzijskog i zdravstvenog poljoprivrednog osiguranja iznosi 96 hiljada po osobi. Za većinu malih proizvođača to je preveliki iznos, zbog čega doprinose mnogi i nisu uplaćivali. Po tom osnovu, i uz vremenom narasle kamate, država od njih danas potražuje i višemilionske iznose, a zbog nemogućnosti naplate tih apsurdno visokih dugova, pojedini mali poljoprivrednici su ostali bez dobrog dela imanja, tvrde u udruženjima poljoprivrednika.
Josip Kujundžić, koji živi na salašu u blizini Subotice, ima tri hektara zemlje i neplaćene doprinose za sebe i suprugu tokom poslednjih nekoliko godina od oko 600 hiljada dinara.
„Ja i žena već petnaest godina nemamo zdravstvenu knjižicu, jer, 190 hiljada dinara sa tri hektara zemlje samo za zdravstveno i penzijsko mi ne možemo platiti. Ne može se sa hektara i po platiti hiljadu eura obaveza godišnje – ne može se ni upola toliko zaraditi, a gde su još ostali naši troškovi… treba jesti, oblačiti se, plaćati ostale dažbine. Mi smo sada došli u situaciju da i porez na imovinu, koji po meni i nije veliki, ne možemo platiti. Mesečno se jedva zaradi par hiljada dinara. Toliko su obezvredili poljoprivrednu proizvodnju. Samo da napomenem, kad je žito bilo 22 dinara, nafta je bila 61 dinar; nafta je danas 140 dinara, a žito 15. Tu je sva priča završena“, navodi Kujundžić.
Nakon peticije, koju je potpisalo oko dve hiljade ratara, od države je stigao odgovor da će se menjati zakon, kako bi bio realniji i pravedniji, kaže Blaško Temunović, jedan od inicijatora peticije. To se međutim do danas nije desilo, a sve više malih poljoprivrednika je sve nesolventnije, i plaćanje doprinosa im predstavlja veliki problem.
„Mi smo angažovali sudskog veštaka koji je izračunao koliko se godišnji prihod može ostvariti sa hektara zemlje, Najveći prinos je od kukuruza, i on iznosi 24 hiljade dinara. Od ostalih kultura je i znatno manji. Kako sa takvim prinosima da plaćate ovako velike obaveze“, kaže Temunović, koji zbog ovog problema nema zdravstveno osiguranje ni za svoje dvoje male dece.
Mnogi poljoprivrednici su stigli i na sud.
Zbog neplaćanja ovih doprinosa, mnogi poljoprivrednici su stigli na sud, a neretko je donetim sudskim rešenjem njima zabranjeno raspolaganje zemljom dok ne izmire obaveze. Kako je reč o poljoprivrednicima sa malim posedima, ukoliko bi se dug prinudno naplatio, plenidbom i prodajom njihove imovine, neki bi praktično ostali bez zemlje.
Arpad Fremond, poslanik SVM u republičkoj skupštini i član odbora za poljoprivredu, navodi da nema saznanja da je do plenidbe zemlje zaista i došlo.
„Po mojim informacija, sud nije oduzimao zemlju. Jeste da poreska uprava stavlja hipoteku, i tada poljoprivrednici ne mogu da prodaju to zemljšte ni da bi izmirili dugove, što jeste na neki način oduzimanje imovine, ali ja mislim da je u svemu tome najveću problem predstavljaju kamate koje su mnogo, mnoge veće nego taj osnovni iznos“, ističe Fremond.
On za naš radio kaže da je radna grupa koja radi na ovom problemu, gotovo završila posao.
„Po predlogu te radne grupe, proizvođači sa manjim posedima plaćali bi penzijsko-invalidsko osiguranje srazmerno svojim prihodima, a to bi bilo četiri do pet puta manje nego sada. Za to, međutim, treba da se promeni Zakon o doprinosima i Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, koji se odnosi na poljoprivrednike. Radna grupa je, dakle, uradila svoj posao, i sada se čeka taj zadnji korak, eventualna promena zakona“.
Međutim, dok se zakon ne izmeni, neki će morati ipak da pronađu defintivno rešenje. Josip Kujundžić priča da je od naležnih koji su mu slali opomene zbog dugova dobio predlog da proda zemlju i prijavi se Centru za socijalni rad kao socijalni slučaj.
„Znači, ja sa tri hektara zemlje ne mogu raditi zemlju. Pa da li svaki seljak mora da ima sto hektara zemlje da bi opstao“, pita se Kujundžić.
Slobodna Evropa
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nek pocrkaju sto pre i problem resen na zadovoljstvo drzave.
Pa da su placali na vreme nebih imali ovih problema? A mi privatnici moramo sve placati zasto bih oni bili oslobodjeni kad vecina njih samo kupuje zemlju a kao nemaju za doprinose….mi kad nemam za doprinose nas posalju na prekrsajni sud i to ODMAH znaci nema zalbe tako da nema svako placa svoje obaveze ili neka neradi ono sto nemoze platiti….
veci su doprinosi nego prihod i zato pojedinci nemogu platit doprinose‚
Vi sto kritkijete ove niste u pravu, jer ovi nisu neki veleposednici, sa svega nekoliko jutara zemlje, od koje jedva prezive, a svi isto moraju placati doprinose, kao i drugi koji imaju po nekoliko stotina jutara ili hektara zemlje, sto je zaista nepravda na stetu sitnih poljoprivrednika, a to se vuce jos od Titovog perioda, kada je maksim zemlje bio 17 jutara. Ovi sto imaju neumereno vise, lakse su dosli do do zemlje, nego ovi na koje se odnosi tekst u naslovu. I sada nisu svi zemljoradnici bogati, vec nekolicina u svakom selu i ataru, a da ne pricamo o ovima koji su bagatelno pokupovali po nekoliko poljoprivredni kombinata i imaju u vlasnistvu po nekoliko hiljada ili desetina hiljada oranica.
svako ko ima na imenu preko pola hektara dužan je da plaća doprinose u pomenutom iznosu. to mnogi nisu znali niti su znali da ih država zadužuje kako sa osnovnim zaduženjima tako i sa kamatama koje prolaskom godina prelaze visinu glavnice duga. delom je to i razumljivo jer se radi ljudima koji niže obrazovne strukture. takođe, država je decenijama tolerisala neplaćanje doprinosa i menjala propise bez obaveštavanja ljudi kojih se to jako dotiče.
ukrupnjavanje poseda je neminovno, ono kukanje o skoku cene nafte u odnosu na žito ne vredi u današnjim uslovima kada cena ne može da ide mnogo ispod ili iznad svetske. država treba da pomogne malim poljoprivrednicima otpisom bar dela kamate ali proces ukrupnjavanja ne može da se zaustavi. jednostavno, to je posledica brzog rasta produktivnosti u poljoprivredi u svetu. ne može kod nas da ostane mali ratar sa 5ha, fergusonom i par mašina ako u svetu rade sa traktorima od 200+ konja i novim i skupim mašinama.
u nekom roku od deceniju ili dve sitni ratari će potpuno nestati osim pojedinaca koji uspeju da se prebace na proizvodnju povrća ili nečeg drugog profitabilnog na manjoj površini. takvih će biti par procenata. ostali u fabrike ili u inostranstvo a starijima se crno piše. to je surova realnost, sve ostale priče su šarena laža.
naravno, država treba da pomogne da se reši problem nakupljenih dugovanja (koji je sama i stvorila dopuštanjem da se dugovi nagomilaju bez reakcije) ali samo sitnim gazdinstvima. ko ima i/ili radi 50+ hektara ima i da plati doprinose. i treba, jer i svi drugi plaćaju.
Fremond jedno govori a drugo radi! Ali sta ces pokusava da bude posten ali drugi oko njega ne?
To sto su obecali tada nas predstavnik – drzavni sekretar Arpad Fremend, inace clan SVM, tada u drustvu bivseg gradonacelnika, nista nije ucinjeno mada su obecali poljoprivrednicima, da ce insistirati na izmeni zakona, da osiguranje pre svega bude na principu dobrovoljunosti, te da svaki placa srazmerno svom gazdinstvu, od toga nista nije ucinjeno, barem nema nikakve informacije. A inace svaka vlast, pocev od gradske pa na vise je neumoljiva, barem sto se tice ubiranja poreza i doprinosa. Inace, fond PIO je jaci i od drzave, jer poreze na imovinu se mogu reprogramirati i platiti na rate, da se otpise kamata, a kod ovih to nije.Zato su u tom fondu najveci l.d.