Ponovo u klupe – zbog novog posla

Celoživotno učenje radi ličnog zadovoljstva u našim uslovima pretvoreno je u sticanje novih veština kako bi se našao posao u zemlji ili inostranstvu

Osnovna delatnost Otvorenog univerziteta u Subotici je obrazovanje odraslih, ali je ta delatnost poslednjih godina sve manje profitabilna. Svake godine oni organizuju preko 50 kurseva, različitog nivoa znanja, na kojima u vremenu od šest sedmica do pola godine obuče 600–700 polaznika. U ovoj ustanovi neguje se koncept celoživotnog obrazovanja, kao ideja o potrebi ličnosti da stalno napreduje, uči i usavršava nove veštine. Međutim, prema iskustvu ljudi koji rade na ovim poslovima, situacija je kod nas nešto drugačija.

Ivona Iveljić, koordinator Centra za obrazovanje odraslih pri Otvorenom univerzitetu, objašnjava da sve oni koji žele da ponovo sednu u đačku klupu mogu da podele u dve grupe: najviše je onih koji, zbog nedostatka slobodnih radnih mesta, dolaze da savladaju neke nove veštine koje će im pomoći da sami nađu posao, poput kozmetičara, masera, stručnjaka za negu noktiju, cvećara… „Kada se čulo da kompanija „Kalcedonija” koja radi u Slobodnoj zoni traži šivače, veliki broj se prijavio na kurs za šivenje, mnogo je onih koji se obrazuju i za geronto-domaćice, jer je to znanje sa kojim lakše mogu da dobiju posao u zemljama Evropske unije. To sve spada u celoživotno učenje, ali je motivisano pre svega egzistencijalnim razlozima”, navodi Iveljić za „Politiku”.

Tek jedan mali broj sugrađana na ove kurseve se javlja jer želi da ulaže u svoje sposobnosti, iz zadovoljstva i lične potrebe. Oni se obično javljaju na kurseve stranih jezika, ili poput jednog broja penzionera koji dolaze na časove računarstva, jer će na taj način ove bake i deke lakše „skajpovati” sa porodicom u inostranstvu.

Kursevi koštaju od 6.000, za recimo osnovni računarski, do 28.000 dinara za frizera, dok je ubedljivo najskuplji kurs za somelijera i staje 40.000 dinara. Međutim, iako to predstavlja ulaganje u budućnost i novu karijeru, za mnoge je i ono previsoko. „Mi se suočavamo sa materijalnom nemoći građana koji nemaju novca da dodatno ulažu u sticanje novih znanja i veština kako bi poboljšali svoju životnu situaciju. Osim toga, oni koji su stekli neki osnovni nivo veština, po pravilu, odlaze i nama se smanjuje resurs iz kog crpimo nove polaznike. To za nas predstavlja problem jer je na tržištu konkurencija ogromna”, kaže za „Politiku” Ilija Tatić, generalni direktor Otvorenog univerziteta.

Ova ustanova je izrasla iz nekadašnjeg Radničkog univerziteta, i danas je u vlasništvu Republike Srbije, ali ne i na njenom budžetu. Kako objašnjava Tatić, to znači da za njih važe sva ograničenja u pogledu zapošljavanja i ograničenja visine plata, a istovremeno na tržištu znanja bore se za svakog novog polaznika.

„Kada je nakon deset godina priprema, krajem 2014. godine donet Zakon o obrazovanju odraslih, bili smo puni iščekivanja da će se urediti ova oblast. Međutim, smisao zakona nije sproveden jer on ne prati realnost”, kaže Tatić. Ovim zakonom je uvedena institucija javno priznatog organizatora aktivnosti (JPOA), ali još uvek niko u Srbiji nije dobio taj status. Razlozi su mnogostruki: „Potrebna su ogromna ulaganja u sertifikovanje programa, edukovanja predavača do nivoa višeg nego što se traži od srednje stručne škole, pri čemu mi plaćamo sertifikaciju, a ona je vlasništvo predavača koji onda može lako da napusti ovu instituciju. Traži se da zaposlimo psihologa, bibliotekara i andragoga. Takav kurs bi za polaznike stajao i preko hiljadu evra, a kao glavna pogodnost navedeno je da će mu u radnu knjižicu biti upisano da ima diplomu za dodatno učenje, da bi nekoliko meseci nakon toga ukinuli radne knjižice”, navodi Tatić.

Otvoreni univerzitet ima za polaznike kursa ima svoj frizerski salon, kozmetički, čak i redovne mušterije koje dolaze da iskoriste besplatne usluge. Ivona Iveljić objašnjava da njihovi polaznici, za razliku od mnogih privatnih škola, imaju uslove da kvalitetno savladaju nove veštine, te da vrednovanje svih diploma koje se dobiju na različitim kursevima u gradu ne može biti isto.

„I pored toga što nismo ravnopravni sa privatnim školama, mi još uvek poslujemo pozitivno, a u ovoj situaciji svaki opstanak je uspeh. Novac pribavljamo iz raznih fondova, proširili smo svoje poslovanje, imamo bioskopsku salu koja je najgledanije filmsko platno u Srbiji, sa 150.000 gledalaca, izvršni smo producenti Festivala evropskog filma, i Međunarodnog festivala pozorišta za decu”, sumira Tatić.

Slobodna zona školuje

Među najbrojnijim polaznicima su radnici iz pojedinih fabrika koje posluju u Slobodnoj zoni. Obično ih šalju na kurseve stranog jezika, u zavisnosti od pretežnog jezika u kompaniji, to je engleski, nemački ili italijanski, i na napredne kurseve računarstva. „U ovim kompanijama su shvatili da im se više isplati da ulažu u svoje radnike, nego da stalno traže nove”, kaže Iveljić.

POLITIKA