Graundhoping – tako se sada zvanično zove posećivanje raznih stadiona iz hobija. Naravno, to podrazumeva ljubav prema fudbalu, putovanjima, avanturama…Bilo da je to naša opštinska liga bez briga ili poznate svetske arene, graundhoperi odlaze na što više terena, cunjaju okolo, fotografišu i traže posebnosti koje ovakva mesta imaju često.
Ako sretnete nekog graundhopera na subotičkom gradskom stadionu, ne treba da vam bude neprijatno što je naša arena oronula. Ima još poznatijih koje su u gorem stanju (rimski Koloseum, pulska Arena…) Jeste da su iz rimskog doba ali … Na kraju krajeva, njih najmanje zanima komfor. Zanima ih priča, a subotički stadion to ima. Evo po čemu je on jedinstven:
Poslednje sokolsko sletište
Zašto na istočnoj strani subotički stadion ima veliki ulaz i „kuću“, kada je taj prostor uvek rezervisan za tribine, zbog svog centralnog položaja u odnosu na igralište?
Zašto tribine čine pravougaonik a ne „jaje“ kako je to najčešće na stadionima sa atletskom stazom ?
Na prvi pogled bi posmatrač zaključio da je graditelj pošto-poto želeo nekakvu posebnost i tako odstupio od uobičajenih standarda.
Ali, nije tako. Kada je građena, subotička arena je imala svoje uzore ali njih više nema odavno. Bar ne u blizini. Naš stadion je poslednje sokolsko sletište u Jugoslaviji. On je projektovan prvenstveno za sletove i oni su se, pored fudbala, održavali na njemu gotovo pola veka.
Slet je sinhronizovana gimnastika u kojoj vežbači uz muziku ili ritam, svojim telima i pokretima prave atraktivne forme. Ona i danas postoji u manjem obliku kao što je aerobik, fitnes … Na velikim sletovima nekada je puno učesnika kreiralo velike formacije i menjalo ih u skladu sa muzikom i ritmom.
Subotica – 1936. godina
Za vreme okupacije 1941/44
Šezdesetih
Sedamdesetih
U kraljevini Jugoslaviji sokolski pokret je bio podržavan kao jedan od načina da nove generacije stvore osećaj zajedništva i pripadnosti jednom narodu koji po prvi put živi u zajedničkoj državi. Sokolske župe su ih priređivale i u malim mestima i velikim gradovima a za one koji su imali pokrajinski ili državni karakter građena su posebna sletišta sa tribinama i potrebnom opremom.
Provizorna sletišta, što bi danas rekli – montažni objekti, posle su rastavljeni a materijal upotrebljen za druge stvari. Sokolsko sletište izgrađeno u Beogradu 1930. godine bilo je skupo a poslužilo je za svega osam priredbi.
Zbog toga je inženjer Kosta Petrović osmislio stadion koji bi i posle subotičkog sleta 1936. godine služio gradu i sportistima. Izgrađen je nasip a unutar njega tribine.
Na istočnoj strani je po tadašnjim uzorima, imao da bude slavoluk ili muzički paviljon za orkestar. Široki ulazi su bili neophodni da u poretku može da uđe i izlazi veliki broj učesnika, a to su bile stotine.
Priprema i ulazak učesnika na teren
Tako je subotički stadion, tada nazvan Stadion kralja Petra II, izgrađen sa velikim prolazom i dva mala na istočnoj strani. Dobra pozicija u odnosu na grad i komunikacije, veliki prostor koji se pružao iza stadiona, omogućio je izgradnju pomoćnih terena i igrališta, a sa pošumljavanjem okolnog prostranstva želeo se dobiti park koji bi bio na korist svim građanima.
Pored našeg, najviše šanse da potraje, imao je sokolski stadion u Zagrebu. Iako građen od drveta, bio je najsolidniji od svih u zemlji ali su ga zapalili zagrebački SKOJevci za vreme rata.
Po tome je snimljen i film – „Akcija stadion“.
Tako je Gradski stadion u Subotici ostao poslednje „gnezdo sokola“, makar po svom izgledu.
STADION SVIH STADIONA – Strahovski stadion u Pragu, sagrađen za sokolski slet 1932. godine
Prima 180 000 gledalaca i 20 000 učesnika
Naspram standardnog stadiona
Danas se na njemu održavaju treninzi i veliki rok koncerti
Lansky
