Postavljanje biste Boze Šarčevića /Nekadašnji izgled jedne subotičke pjacete/

Po urbanističkom planu iz 1965. godine, spoj ulica Borisa Kidriča i Vladimira Nazora zamišljen je kao pjaceta koja će sa jednom spomen bistom obogatiti ponovo oživljeni korzo. Taj zahvat je planiran kao prvi konkretan vid zaštite gradskog jezgra, u okviru očuvanja centra kao spomenika kulture. Postavljanje biste 1971. godine bilo je tek prvo od tri preuređenja ovog malog trga u samo tri i po decenije.

Najznačajnija subotička ulica i šetalište, postali su prometna saobraćajnica u godinama kada je broj motornih vozila počeo naglo da raste. Korzo je vodio miran život stotinu godina, pre nego što su automobili zagospodarili tim prostorom. Prolazio je u svoje vreme tuda tramvaj i po neko motorno vozilo, ali njih je tada bilo malo da bi ozbiljnije remetili spokoj pešaka. Šezdesetih, a posebno sedamdesetih godina stvari su se promenile. Vremenska ograničenja za saobraćaj uveče, donekle su ostavljala prostora za šetnju ali ne i za letnje terase, klupe ili neke detalje koji bi ulepšali promenadu.

Ugao Vladimira Nazora i Borisa Kidriča (korzo), pedesetih godina

Kada je korzo potpuno zatvoren za saobraćaj 1981. godine, neki od projekata za uređenje ovog dela grada već su bili započeti. Početkom sedamdesetih, postavljena je bista pravnika i mislioca Ambrozija Šarčevića, koju je oblikovao istaknuti vajar Ivan Meštrović, kao poklon gradu Subotici.

Pismo Jose Šokčića

Dugogodišnji subotički novinar Joso Šokčić, pripremajući monografiju Boze Šarčevića za štampu, obratio se Ivanu Meštroviću sa molbom da napravi poprsje ovom poznatom Subotičaninu. Slavni umetnik je sa zadovoljstvom prihvatio izradu potvrđujući to sledećim rečima:

„Vi me molite da učinim jednu bistu Šarčevića. Ja ću to vrlo rado učiniti za uspomenu na jednog znatnog narodnog čovjeka i za ljubav Hrvata Bunjevaca i to razumije se bez ikakve nagrade. Kad bista bude gotova poslati ću Vam jednu fotografiju od nje, koju onda možete eventualno reprodukovati u Vašoj knjizi koju će Matica izdati, a sam original ću Vam poslati na adresu koju budete naznačili, a Vi je onda možete izliti u bronzi i postaviti gdje budete nalazili da je shodno. Toliko na Vašu molbu o ovom pitanju.“

U pisanoj ostavštini Jose Šokčića koju čuva Nadbiskupijski arhiv u Zagrebu, nalazi se deo korespodencije:

„Velecijenjeni i dragi gospodine Meštroviću

…Jedva čekam da vidim fotografiju Boze Šarčevića odnosno njegove biste u Vašoj interpretaciji. Biće to veliki momenat za mene i za sve nas ovdje u „Subotici bijeloj“. Oprostite što Vam tako dugo nisam odgovorio. Bio sam nešto bolestan, a poslije sam pošao u Zagreb da tražim lijevca. Našao sam Vašeg starog lijevca, koji je sada poslovodja Državne lijevaonice umjetnina u Zagrebu, na Ilici br. 85, Franjo Antolić.

Molim Vas lijepo, da bistu, kada bude gotova, izvolite uputiti na adresu Državne ljevaonice umjetnina, Zagreb, Ilica br. 85. Oni je već čekaju i osiguravaju me da će dobro izraditi. Fotografiju biste, kao što ste sami obećali, molim Vas da izvolite poslati na moju gornju adresu i ona će izaći u mojoj knjizi na prvoj unutrašnjoj strani…

Bista Ambrozija Boze Šarčevića, iz zbirke fotografija Đule Ditriha

Ivan Meštrović je poprsje oblikovao u Americi, pedesetih godina. To nije bio prvi njegov spomenik u Subotici. Oko 1930. godine izradio je bistu Miroljuba Ante Evetovića, sveštenika, književnika i pesnika. U to doba veliki jugoslovenski kipar je navraćao u Suboticu nekoliko puta. Prema njegovim rečima, Subotica i Subotičani su osvojili njegove simpatije pa je izrazio spremnost da im i u buduće stoji na raspolaganju. Dvadesetak godina docnije, na ovo ga je podsetio Joso Šokčić, zamolivši ga da izradi bistu Boze Šarčevića. Čim je primio fotografije, Meštrović se prihvatio posla pa je ubrzo obavestio Šokčića da je bistu u gipsu poslao u Zagreb, gde će biti napravljen odliv. Meštrović je u pismu naznačio da gipsanu bistu poklanja Šokčiću, a odliv gradu Subotici.

Međutim, dok ovo delo nije dobilo mesto u javnom prostoru trebalo je da prođe skoro dve decenije. Do sedamdesetih godina bista se nalazila u postavci Gradskog muzeja. Sačuvano je pismo u kom se Šokčić žali prijatelju:

„Dragi Aco!

…A da ti ne govorim o divnoj Meštrovićevoj bisti, koja pretstavlja prvog nacionalnog borca, prvog književnika i javnog radnika Bunjevaca u Vojvodini: Bozu Šarčevića. Ja sam kopiju biste poklonio stanovništvu Subotice, ali gradski narodni odbor, izgleda, ne smatra za potrebno da je stavi na ulicu, da ukrasi jedan trg, već je „sakrio“ u svoj muzej…“

O Ambroziju Bozi Šarčevću

Boza Šarčević borio se za spas svoga naroda rečju i perom. On je prvi dao Bunjevcima i Šokcima, u ondašnjoj velikoj Mađarskoj, kalendar, pa knjigu. Šarčević je napisao prve rečnike za Bunjevce, on je prvi bunjevački folklorista i prvi diplomata koji je održavao prisne odnose sa rukovodećim državnicima, političarima i kulturnim radnicima nekadašnje Srbije. Njegovom inicijativom stvoren je prvi bunjevački list u Subotici (Misečna Kronika Kalora Milodanovića) i sav nacionalni i društveni progres kod Bunjevaca u toku druge polovine XIX stoleća vezani su za njegovo ime.

Rodio se u Subotici 20. marta 1820. godine. U rodnom gradu je završio gimnaziju. Svršivši filozofiju učio je pravo u Velikom Varadinu i Pečuju. Radio je kao sudija, profesor, saborski stenograf, županijski pododvetnik i gradski arhivar. Živeo je do 1899. godine.

Postavljanje biste

O izboru mesta na kome će biti postavljena bista, bilo je različitih mišljenja pa je i ondašnja štampa prenela polemiku „za i protiv“. Naime, već tada je postojalo gledište da je kao prostor za spomenik najpodesniji park, gde bi figura posmatraču bila pristupačna sa svih strana, što ovako nije slučaj.

Obrazloženje odluke o lokaciji za spomenik dato je u projektu izgradnje:

Na osnovu urbanističkog rešenja teritorije gradskog centra, koje ima pretenzije da očuva ambijent prelaza iz XIX u XX vek, a na inicijativu zainteresovanih krugova i grupe arhitekata – autora, nakon svestrane analize došlo se do zaključka da se za postavljanje predloži prostor na spoju ulica B. Kidriča i V. Nazora.

U traganju za odgovarajućim lokacijama spomenika u strukturi našega grada, pijaceta na spoju Kidričeve i Nazorove ulice odabrana je kao najpogodinija za ovo umetničko delo. Uokviren palatama od kojih je jedna delo poznatog arhitekte Titusa Mačkovića, savremenika Šarčevićevog, spomenik pruža dostojno mesto i delu Meštrovića. Istovremeno, učinjen je prvi korak da se ulica Borisa Kidriča predodredi kao spomenik kulture, kao svedočanstvo prekretnice vekova, slikovit ambijent ….

Ova ideja prihvaćena je i od strane inicijatora podizanja spomenika Ambroziju Šarčeviću a poklapa se i sa željama autora biste Ivana Meštrovića. Čuveni vajar, u vezi sa portretom, zamolio je da se isti postavi u sklopu arhitekture sa obaveznom zelenom pozadinom jer po dimenzijama bista ne trpi veliki slobodan prostor. Razmatrajući sve moguće lokacije, po napred pomenutom urbanističkom rešenju a u skladu sa željama vajara, grupa autora došla je do zaključka da je odabrana lokacija najpogodnija i zato jer je ambijent identičan sa vremenom u kom je stvarao A. Šarčević, kome se i podiže spomenik. Sa leve strane, impozantna palata koja će ubrzo postati registrovani spomenik kulture, delo je Titusa Mačkovića, arhitekte – Subotičanina. Sa desne strane je palata, takođe iz sredine prošlog stoleća u stilu tada vladajuće eklektike. Ovim palatama A, Šarčević dobija odgovarajući ambijent a delo Ivana Meštrovića dostojno mesto u gradu.

Podizanjem spomenika na urbanističkim planom predviđenoj lokaciji, u sklopu pomenutih objekata, usklađujući spomenik sa ambijentom, dobiće se izuzetna i atraktivna slika korzoa a istovremeno i vredan element zaštićenog gradskog jezgra.

Otkrivanje biste

Veliki broj Subotičana okupio se na korzou tog nedeljnog podneva, aprila 1971. godine. Prisutni su bili i predstavnici kulturnih i društveno–političkih organizacija. Ispunjena je želja čuvenog vajara Ivana Meštrovića i našeg novinara Jose Šokčića da Subotica dobije spomenik Ambrozija Boze Šarčevića (1820 – 1899), književnika i narodnog preporoditelja.

Hrvatski i jugoslovenski akademski vajar Meštrović oblikovao je ovaj spomenik još dve decenije ranije nakon prepiske sa subotičkim publicistom Šokčićem (1902-1968). Meštrovićeva želja je bila da ovo poprsje iza sebe ima zelenu „zavesu“. Kako su urbanisti tada zatvorili promet između Nazorove ulice i korzoa, stvorili su se uslovi za kreiranje dostojnog prostora za spomenik sa „potpisom“ jednog od najvećih jugoslovenskih umetnika. Pre toga je na Senćanskom groblju, gde je pravnik i mislilac Šarčević sahranjen, održana komemoracija i prigodni program koji su priredili članovi Narodnog pozorišta, pionirski duvački orkestar pod vodstvom Ištvana Toplaka i Pjevački zbor „Bunjevačkog kola“ pod vodstvom Bele Tikvickog.

Poprsje je postavljeno na stub od glačanog jablaničkog granita u skladu sa željom umetnika. Granitne pločice i mermerna gazišta u više nivoa, zaokruženo je horizontalnim zimzelenom /Juniperus Sabina/ a pozadinu je činio neprozirni zid od srebrnih jela /Pinus Silvestre/.

Spomenik je otkrio predsednik opštine Karolj Bagi.

Panta rei

Meštrovićevo delo postavljeno je na ovo mesto u nameri da to bude početak uređenja i preporoda subotičkog šetališta, a kada je deceniju i po kasnije završena obnova centra grada, poprsje Boze Šarčevića više nije bilo tu. Oktobra 1985. godine izmešteno je u prikladno zeleno okruženje, u park nedaleko od železničke stanice.

Veliki radovi u centru grada koji su tada obuhvatili i korzo, potpuno su izmenili sadržaj ovog prostora. Umesto biste, u sredini platoa koji je spušten za tri stepenika i okružen klupama za sedenje, našla se savremena bronzana skulptura – česma. Kreacija vajara Save Halugina koja je postavljena aprila 1986. godine, bila je prva česma umetničke izrade u centru grada. Do tada su se građani osvežavali na nekoliko starih bunara.

Ovakav izgled malog trga potrajao je oko dve decenije, što je nešto duže nego prethodno uređenje sa spomen bistom, ali svakako prekratko kada imamo na umu da se ovakvi poduhvati prave i za naredne generacije.

Ni treća postavka na ovom prostoru kao celina ne obećava dugo trajanje. Radovi započeti 2008. godine na novonazvanom „Platou Dr Zorana Đinđića“ doneli su preuređenje na potpuno suprotnim načelima od onih kojima su se vodili autori početkom sedamdesetih. Između starih palata ovaj put je postavljena moderna čelična konstrukcija sa prskalicama, čiju estetiku nisu razumeli ni građani kao ni veći deo stručne javnosti. Mehanizmi i osvetljenje od početka nisu radili kako je zamišljeno, dok se na koncu nije odustalo od prvobitnog idejnog rešenja. Sem klupa koje su postavljene i čija se svrsishodnost ne dovodi u pitanje, svaki drugi element platoa pokazao je velike nedostatke.

 

Lansky

/Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br. 24/

---

---