Potraga za izgubljenim spomenicima

Vrlo brzo nakon ulaska mađarske vojske u Suboticu, počela je potraga za jednim predmetom koji svakako nije „Sveti Gral“, nije čak ni od one visoke umetničke vrednosti, ali je očigledno imao simboličku snagu koja je bila potrebna novim vlastima da pokaže kako ona nije došla nego se vratila.

Tog maja 1941. godine, detektiv mađarske kraljevske policije Đerđ Tot započeo je potragu za figurom ptice Turul. Izveštaj koji je sačuvan u subotičkom Istorijskom arhivu, priča priču o njegovom otkriću nečega čemu se nije nadao, ali i ostavlja za sobom više pitanja nego odgovora.

Ptica Turul

To je ptica koja je po narodnoj mitologiji dovela Mađare u Panonsku niziju iz njihove prapostojbine. Legenda kaže da je nakon toga nestala, ali je kao motiv vremenom postala jedan od nacionalnih simbola. Subotički Turul, stojao je raširenih krila na vrhu obeliska ispred zgrade današnje biblioteke, kao pomen događajima iz 1848. godine.

Nakon raspada Austro – Ugarske i ulaska Subotice u Kraljevinu Srba, Hravata i Slovenaca, ova ptica više nije bila na tom mestu, dok je kameni obelisk proveo tu još neko vreme, verovati je zato što je oblik bio univerzalan, a materijal dobar da se na njemu dopisuje i prepravlja po želji.

Istraga i neočekivano otkriće

Prvo ime koje detektiv Tot navodi u svom izveštaju jeste Šandor Olah, poznati subotički slikar. Olahov atelje se nalazio u samom centru grada, na vrhu najamne palate, odakle je pucao pogled na trg i Gradsku kuću. Taj atelje postoji i danas, na spratu je čak i stari drveni lift sa očuvanim secesijskom dekoracijom, jedino je panoramski pogled blokiran betonskim zidovima budućeg pozorišta.

Da li je Tot imao saznanja da baš Olah zna informaciju koju traži, ili je smatrao da poznati umetnik već po svom pozivu zna više od drugih kada su u pitanju umetnički predmeti, tek, detektivu se posrećilo da dođe do prvog traga:

Slikar mu je tada ispričao da je izvesni Imre Bodnar, radnik fabrike Ferum, skinuo skulpturu ptice 1918. godine i sakrio je. To mu je ovaj lično pričao pre deset godina (1931) u jednoj kafani. Olah još kaže da je taj čovek umro pre nekoliko godina, ali možda njegova udovica zna gde je sada figura. Detektiv Tot je pronašao udovu Imrea Bodnara u njenom stanu (Sáncz utca 6) i razgovarao sa njom. Ona je tada izjavila da se za Bodnara udala 1922. godine i da ne zna o događajima iz 1918. i o ptici Turul, međutim otkriva da je njen pokojni muž u njihov zajednički stan doneo jedan drugi spomenik – bronzano poprsje kraljice Elizabete Bavarske – Sisi.

Sisi

Elizabeta od Bavarske bila je žena cara Franje Josifa i ljubimica celog Habzburškog carstva. Iako se nije bavila politikom, imala je pažnju evropske javnosti najpre kao jedna od najlepših žena svoga vremena i modna ikona, a potom kao tragična figura. Niz porodičnih nevolja i preranih smrti svojih najbližih, ostavio ju je u večnoj crnini. Na koncu, iako voljena, ubijena je nožem u srce od strane jednog italijanskog anarhiste. Njeni podanici je nisu nikad prežalili. Tako je i Subotica kao i mnogi drugi gradovi, podigla spomenik voljenoj Sisi.

Spomenik u Subotici 1900. godine (park kod železničke stanice)

Kraljica – izgubljena i nađena

Maja meseca 41′ skulptura kraljice više nije bila kod Bodnarove udovice Ane. Po njenim rečima, kada je njen muž oboleo 1934. godine, skulpturu je predao gradskom odvetniku dr Bekefi Đerđu.

I stvarno, mađarski kraljevski detektiv Tot pronalazi advokata Bekefija u današnjoj ulici Braće Radić br 5. Ovaj mu priznaje da je bista kraljice Eržebet kod njega i da je svakako imao nameru da je preda novim vlastima.

Šta je bilo dalje sa ovim spomenikom, ostaje da se istraži. Nije poznato da je vraćena u park na staro mesto, a da li je završila u nekoj privatnoj kolekciji, u nekom muzeju ili je istopljena… možda će budućnost doneti odgovor, možda postoji i dokument o tome i čeka strpljivog istraživača da ga otkrije.

U podrumu Gradske kuće

Da ima nade da izgubljeni predmeti budu otkriveni, makar čekali i ceo vek, govori i primer nekadašnjeg „hausmajstora“ Gradske kuće – Roke Jožefa.

Najpre moramo da se vratimo jedan vek nazad, u 1915. godinu. Umetnik Albert Keler ponudio je tada gradskoj upravi da za 300 kruna otkupi njegovo delo – bistu cara Franca Jozefa, koja je bila izložena na Paliću za Dan vojske. On preporučuje da ona bude postavljena u vestibilu ili kod stepenica u Gradskoj kući, da bi to bilo „patriotski i estetski“ pošto tamo nema ni jedna skulptura. U dokumentu koji je sačuvan u Istorijskom arhivu, ne vidi se da li je bista otkupljena i da li je bilo još narudžbi za koje se Keler preporučio, ali sada znamo da je to bilo verovatno tako, na osnovu Rokinog otkrića.

Gotovo vek kasnije, u godini stotog rođendana ovog zdanja (2012), domar Roka je pronašao u podrumu, zatrpane ispod nekih nevažnih predmeta, nekakve stare figure za koje nije znao koga predstavlaju, ali je bio siguran da su deo istorije koji nedostaje.

 Franc Jozef u Kelerovom ateljeu

Nađen u Gradskoj kući

Jožef Roka

Roka je tokom svog radnog veka dugog četiri decenije, upoznao Veliku kuću kao niko. Pre ovih bista koje su odnete u muzej, pronalazio je dokumente, zastave, predmete i razne relikvije koje je ova kuća skrivala u podovima, zidovima, ili su ih jednostavno ljudi zaboravili u svojoj nebrizi, kao što je to slučaj sa velikom kaljevom peći koja danas stoji u maloj sali za venčanja.

Ova raskošna peć od Žolnai keramike, bila je rastavljena verovatno kada je postavljeno centralno grejanje. Roka je pronašao u delovima na dvorištu ispod krša. Nije imao predstavu kako ona izgleda celovita, ali su njeni delovi obećavali. Doveo je novinara Smiljana Njagula koji je snimio TV emisiju i stvari su krenule u pravom smeru.

Lansky