Poznate Subotičanke: Sonja Liht

Pri ulasku u Higijenski zavod u Subotici, prvo se srećete sa bistom dr Antuna Lihta, poznatog subotičkog lekara. Možda se poneko i upita, ko je bio ovaj nasmejani čikica. Na ovom mestu ćemo samo pomenuti da je on utemeljitelj ove ustanove, dugo zvane „Lihtov zavod“, možda zato što je svojevremeno političkom spretnošću uspeo da obezbedi sredstva za izgradnju. Najpre za zavod i Medicinsku školu a potom da ih razdvoji pod izgovorom da nije najpodesnije da su pod istim krovom.

 

Od njegove ćerke se očekivalo da krene očevim stopama ali se to nije desilo. Danas  znamo da je Sonja Liht predsednica Fonda za političku izuzetnost, predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova i predsednica UO „Politika“.

 

Prenosimo deo intervjua sa Sonjom Liht, prisećanje na subotičke dane i burne šezdesete gde počinje karijera buntovnika.

 

„Ponekad sam se šalila da sam rođena kao aktivistkinja, ali mi se želja za javnom scenom zaista javila jako rano. Pričali su mi roditelji i baka da sam sa četiri i po godine u subotičkom Narodnom pozorištu recitovala jednu divnu pesmu Šandora Petefija.

 

Ja se sećam samo jednog jedinog detalja. Iako sam recitovala još jako dugo, imala sam uvek strah od tamnog prostora gde je orkestar. Stalno mi se vraćalo da je to jedan veliki prostor, a to je izgleda iz tog perioda, pošto je Narodno pozorište stvarno imalo veliki prostor za orkestar.

 

Prava aktivnost u tom smislu krenula je kada sam bila u petom razredu osnovne škole „Zmaj Jovan Jovanović“ u Subotici, i to kroz podmladak Crvenog krsta. Posle toga, angažovala sam se u omladinskoj organizaciji, a onda redom, gradski, sreski komitet omladine. Sociologiju sam upisala 1966. To je tada bila mlada disciplina i mlada katedra, ali ja sam je izabrala zato što sam želela da se bavim društvenim naukama i zato što sam želela da menjam svet. Sećam se da je retko ko znao šta je sociologija. Pošto je moj tata bio čuveni lekar u Subotici, svi su očekivali da ću biti lekarka. Kada bi ga pitali šta ću da studiram, a on rekao da sam upisala sociologiju, svi bi rekli: „Lepo.“ Naravno, znali smo da oni ne znaju o čemu je reč i da misle kako želim da budem socijalistički funkcioner ili tako nešto. Sve do tada, pa i po dolasku na studije, bila sam aktivna u omladinskoj organizaciji. Onda dolazi rez. Godina 1968. i trenutak kada sam se definitivno opredelila ka kritičkoj strani priče.

 

Mada, mislim da je to toga došlo još i ranije. Pripadala sam srećnoj generaciji koju je na fakultetu dočekala grupa profesora koja je pripadala Praksisu, odnosno onima koji su nekoliko godina kasnije udaljena s fakulteta. Tu su bili ljudi od Zagorke Golubović, Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, pa nadalje. To su ljudi koji su značili ogroman intelektualni izazov. Sećam se da smo na predavanjima profesora Ljube Tadića na trećoj godini komentarisali da bismo, kada on ne bi predavao smirenim, ponekad čak uspavljujućim glasom, mi verovatno završili na ulici demonstrirajući protiv jednopartijskog sistema i manjka slobode. Bila su to predavanja koja su aktivirala mozak i palila dušu. I drugi su bili slični. To su bile godine u kojima se sve lomilo i sve dovodilo u pitanje, na svetskoj sceni, ne samo kod nas.

 

Oni koji su imali potrebu za aktivizmom, a ja sam ga imala, taj podsticaj su pretakali u aktivizam. Sticajem okolnosti, već decembra 1966. bila sam angažovana u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Tada sam se zapravo i prvi put srela s policijskom represijom. Bile su to demonstracije u znak solidarnosti s Vijetnamcima. Počele su u Sali heroja na Filološkom fakultetu, a bili su tu, recimo i Ivo Andrić i Dobrica Ćosić. Neki ljudi su počeli da galame, da izvikuju protestne poruke – Vlada Mijanović je nosio „sendvič“ s parolama, ja sam učestvovala u nekom malom horu iz publike koji je pevao: „Hej, LBJ, how many kids have you killed today?“ Čak sam napisala i svoj mali transparent: „LBJ, napolje iz Vijetnama!“.

 

Bila sam među poslednjima koji su izlazili iz fakulteta, a zatim smo krenuli ka američkoj čitaonici. Tada sam primetila da se nešto čudno događa i da su ljudi počeli da beže. U jednom trenutku, videla sam konjanika sa šlemom na glavi. Ja sam došla iz Subotice, policajca sa šlemom nikada nisam videla, pa je moja prva asocijacija bila: „Otkud esesovac nasred Knez Mihailove?“ Koliko god to blesavo zvučalo, moja jedina asocijacija na šlem bila je iz tih filmova. Krenuli smo da pevamo Internacionalu – mislili smo, ako pevate tu pesmu, niko neće da vas lupi. Jedan moj prijatelj, koji je shvatio da meni nije jasno šta se događa, bukvalno me bacio na zid jer policija ne može baš tako lako da vas bije ako ste prislonjeni uza zid. Ja sam emotivna osoba i ponela me ta atmosfera. Uzvikivala sam parole: „Ako su naši očevi mogli u Španiju, možemo i mi u Vijetnam.“ Masa je prihvatila: „Možemo i hoćemo!“

 

Tada nisam videla, ali sam čula jednog od komandira koji je dreknuo: „Napadni ih, ubij ih!“ To je bio moj prvi i ogroman šok. Bila sam vernik. Verovala sam u taj sistem, verovala sam u socijalizam. Znala sam da ima mnogo loših stvari, ali sam verovala. Zbog toga je ta naredba, da nas biju i ubiju, za mene bila tako strašna.

 

I onda dolazi 1968. Bila sam u Subotici i, kao i uvek, sedela sa tatom i pričala o velikim svetskim pitanjima. Naravno, i u to vreme bila sam uključena u sve što se dešavalo: sedela sam pred nemačkom ambasadom da podržim marš kroz institicije i Rudija Dučkea, sedela sam pred grčkom ambasadom da podržim Mikisa Teodorakisa, u sve sam bila upletena. Ali, ocu sam rekla kako sam razočarana što se kod nas ništa ne događa, a ceo svet kreće u osvajanje novih sloboda. Tada, tri četiri dana pre Podvožnjaka, on mi je rekao: „Ako vi krenete, u vas će pucati.“ Kasnije, bila sam šokirana što su oni pucali. Ali, odjednom sam shvatila da je tata imao bolje uvide u ono u čemu živimo nego ja. Imala sam 21 godinu i mislila sam da sve na svetu znam.“

 

Ceo intervju :   Strast bez ostrašćenosti

 

---

---