Na betonu, na prostirkama i ćebadima, prodavci nude sve što možete da zamislite, polovnu odeću, obuću, naočare sa i bez dioptrije, tehniku, alat, kablove, knjige, slike, cegere, plastične sitnice za koje ni sami ne znaju čemu služe, kućne ukrase i još mnogo toga, a cene su “smešne”. Možete kupiti olovku za dinar, džemper za 30 dinara, plastičnu čašu za 10 dinara, laptop za 50 evra, fiksni telefon za 300 dinara, toliko su i stare naočare sa dioptrijom za koje prodavac kaže „možda su skuplje, ali progledaćeš sigurno!“ – piše Blic.
Malo ih je spremno da razgovara. Ne žele ni da se fotografišu i dovikuju „Pusti, muka nas je ovde dovela“.
Alija: „Cena za džemper je 50 dinara, a kupci dođu i traže za 30. Pa, gde to ima“
Nevoljno, ali ipak počinje priču Elvis Alija. Poreklom je sa Kosova, a na buvljaku prodaje više od deset godina. Na zemlji pred njim je stara garderoba.
– Sve jeftino prodajem. Ima nešto za 30 dinara, ali i za 50 i 100. Danas nas je malo, tako je radnim danima, ali vikendom se ovde ne može proći. Dolazi puno ljudi, najviše iz Mađarske. Naravno da kupuju od nas, pa i oni loše žive. Ali, ja malo prodam. Evo, danas još uvek ništa, a morao sam da platim zakup betona 200 dinara. Ko dođe kolima, mora i parking da plati. Da ti iskreno kažem, tu sam jer ne znam šta bih drugo mogao da radim, ali od ovoga se ne može živeti. To je samo da se preživi. Tražim 50 dinara za džemper, a Mađar se cenka dok mu ne dam za 30, pa gde to ima – kaže Alija.
Jedini prodavac polovne robe, koji je rekao „sve ću da kažem i slikaj šta hoćeš“ je Abaz Mehmeti. Još devedesetih je sa porodicom doselio u Suboticu sa Kosova i godinama trguje starim stvarima na buvljaku.
– Nije to sve moje. Dođe komšija i zamoli da mu prodam nešto. Evo mali kompjuter da ga „nosiš pod mišku“ samo 50 evra. A radi. Ostalo je kao za džabe, od 10 do 100 ili malo više dinara. Kada je najveća gužva možda zaradim 1.000 ili 2.000 dinara, tek da imamo za hleb i mleko. Ima puno nas koji tu prodajemo i ovde možeš da nađeš baš sve što ti je potrebno – priča nam stari Abaz.
I njegovi kupci su Mađari, ali objašnjava da oni ipak najviše kupuju “retro” stvari.
– Kupe kristalne vaze, stare mlinove za kafu i druge jeftine stvari koje smo nekada svi imali u kućama. Teško je ovde, i nama i njima – kaže Mehmeti i upućuje nas na mladića i ženu koja je pokrila lice šalom.
– Ne znaju oni ništa da ti kažu. To su migranti, ali ne znaju ni engleski, ni srpski, ni mađarski. I oni moraju da zarade nešto. Ovaj mladić hoće u Mađarsku, pa dalje, ko to zna. Ćute po ceo dan i jedva nešto prodaju. Ne znam odakle im te stvari, ali deo su sigurno dobili kao pomoć – objašnjava nam susedni kupac.
– Mene nemoj da slikaš, ali ću da ti kažem da nema nas, mnogi ne bi imali šta da obuku. Nisu ovo loše stvari, nađe se tu jako dobrih sitnica. Možeš da opremiš alatnicu za džabe. Vidim ponekada mlade majke, lepo obučene žene, da prodaju stari stvari. Dolaze stalni kupci starih knjiga i slika. Ne bi verovala koliko ljudi voli samo da gleda i probira po starim stvarima pa kada nalete na nešto što im treba, ili ne treba, ali im je interesantno, počinje cenkanje. Pa, to i jeste pravi buvljak – zaključuje prodavac.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Tamo sam dvehiljadite ne sećam se koje godine,dao preprodavcu svoju kolekciju „Sirius“ SF magazina za prodaju,kao i faličnu kolekciju „Alef“ magazina.Nije prošlo ni sat vremena trči čova do tezge gde sam radio,jer mu došao mušterija koji oće sve da uzme,ali da mu smanjim cenu.Posle cenkanja odnese sve za 80 evra.Ja,a i preprodavac stajali u čudu i gledali za njim nevericom.Onda nam veli jedan komšija,da to nosi za Beograd,jer tamo će uzeti trostruku cenu.Hm,ali sam ipak bio zadovoljan,jer mi tih 50 evra puno značilo.30 evra sam dao čovi za trud oko prodaje,koji me je posle moljakao da mu donesem još robe.Imao sam kod kuće nešto muzičkih vinila koje sam mu izneo.Velike ploče i male,ne tako poznatih izvođača,koje su mi ostale iz moje DJ kolekcije,a koje nisu bile baš tražene,pa sam na kraju posle izvesnog vremena,ostatak poklonio preprodavcu.Puno ljudi na tom delu piace nađe trenutačni finansijski spas,prodajući deo „sebe“,deo svoje istorije.Ja sam devetdesetih izneo svoju kolekciju od 800 longplejki i 300 singlica,upakovane u specijalne poluplastične omote radi očuvanja originalnog omota.I kad mi je prvi kupac izabrao i odneo 30 velikih i 50 malih ploča,ja sam okrenio leđa tezgi,da ne vide kako su mi suze krenule na oči.Još i onda kada sam izvukao dovoljno para,da počnem svoj šverc biznis,nakon više meseci,kada sam se setio tog mog dela,uvijek mi se steglo u stomaku.A opet,od šverca sam platio starijem sinu školovanje u „Gabor Denešu“,kao i to da naša deca i matorci nisu uskudevali.Sad gledamo tako,da se deci ne žalimo da živimo iz meseca u mesec.Dokle možemo nekako ćemo se snaći.Kad mi se pokvario onaj famozni Samsung frižider,za koji je naš Ivan,alias (S)afet,alias Stormika,jedno vreme vezao našu vezu 😀 ,dobio od drugara stari Gorenjev frižider,koji je godinama njemu stajao u šupi,a sada eto i nas već više godina služi.Sada već i nemam baš šta izneti na buvljak.Zadnji put sam izneo staru bakarnu leđnu prskalicu.Prodao za 4k a za 1,5k sam uzeo novu cevastu plastičnu.A da i produžio mobilni postpejd ugovor,tako da sam prodao novi mobilni koji sam dobio uz,za 4,5k,ali to dođe kao mini kredit,jer bi bez aparata mesečni ceh bi bio manji za 200 dinara. 🙂