Privatizacija: Sve je pošlo naopako

Nije važno ko kupuje samo nek se prodaje. Nije bitno ko će da kupi preduzeće, jer će novi vlasnik, zbog onoga što je platio, voditi računa o svojoj imovini.

Ovo su, ukratko, bile „parole” privatizacije društvene svojine kod nas od 2001. godine koja je, između ostalog iznedrila sumnjive gazde još sumnjivijeg kapitala i stotine hiljada nezaposlenih.

Sve to za samo 3,5 milijarde evra privatizacionih prihoda koje su se slile u državnu kasu od 2001. pa do danas. A toliko para nam samo za jednu godinu pošalju gastarbajteri iz inostranstva. Da se ne pominje da je od 5. oktobra u Srbiju po raznim osnovama ušlo bezmalo 80 milijardi evra, piše Politika.

Da li je baš onda morala u tako mnogo slučajeva da se sprovede loša i „prljava” privatizacija? Jer od oko 2.300 prodatih preduzeća privatizacija je raskinuta u 680 slučajeva. Prema podacima Agencije za privatizaciju uspešnost prodaje je bila 65 odsto. A neuspešnost? Sto odsto.

A kada smo započinjali privatizaciju glasnogovornici tog procesa su navodili da je naša prednost upravo u tome što poslednji od svih tranzicionih zemalja krećemo da prodajemo društvenu svojinu, jer nećemo napraviti njihove greške.

A kada je udeo neuspešnih privatizacija dostigao 25 odsto lakonski nam je odgovoreno da to nije strašno i da je na nivou proseka svih drugih tranzicionih zemalja. Došli smo do toga da opet pišemo zakon o privatizaciji, a sve ono pre toga nazvano je „pljačkaškom” privatizacijom.

Osnovni Zakon o privatizaciji usvojen je 2001. godine, a život je vrlo brzo pokazao da je pun nedostataka.

Propis je išao na popravni čak pet puta – 2003, 2005, 2007, 2010. i 2012. godine. Još od rekonstrukcije prethodne vlade sprema mu se i šesta dorada, jer privatizacija, gle čuda, ni posle 13 godina i nekoliko zakonskih rokova – nije završena.

Sve te promene, međutim, kao da nisu htele, mogle ili želele, da otklone sistemsku grešku ovog procesa, a to je kontrola porekla novca kojim se kupuju preduzeća. Agenciji za privatizaciju, na primer, nikada nije dato zakonsko ovlašćenje da kontroliše poreklo kapitala kupaca u procesu privatizacije. Taj posao je poveren Upravi za sprečavanje pranja novca.

Do početka 2010. godine, kada je i sprovedena glavnina privatizacije, Uprava za sprečavanje pranja novca samo u jednom slučaju obavestila je Agenciju za privatizaciju da je reč o sumnjivoj transakciji i taj posao nije prošao. Sa druge strane, Agencija za privatizaciju poslala je 1.769 dopisa upravi koju obaveštava o svakoj prodaji preduzeća.

Sve ove podatke saopštio je Vladislav Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju, kada su u većem broju na videlo počele da izlaze sumnjive privatizacije poput onih iza kojih je stajao narko-bos Darko Šarić želeći očigledno da sa agencije skine odgovornost što je privatizacija u Srbiji označena kao način da se operu nelegalno stečene pare.

Očigledno sve demokratske vlade od 2001. do danas nisu htele ili nisu mogle da se odupru „pljačkaškoj” privatizaciji. Znale su da se u zemlji ili van nje, na egzotičnim ostrvima, ofšor zonama, nalaze velike pare stečene u doba Miloševićeve vladavine ili zarađene kriminalom – švercom duvana, narkotika, nafte ili oružja.

Pitanje je bilo – kako ih privući. Učinilo im se, nažalost, da je privatizacija najbezazleniji način da se te pare „zaposle”. Načinjena je kardinalna greška. Spisak posvećene pokojne Verice Barać sa 24 sporne privatizacije samo je vrh ledenog brega lošeg prevođenja društvene u privatnu svojinu.

Prema našim privatizacionim propisima tek od 2007. godine svi potencijalni kupci moraju da donesu potvrde iz suda i MUP-a da nisu osuđivani i da se protiv njih ne vodi postupak za krivična dela.

Da je u startu postojala takva odredba Mile Jerković ne bi mogao da na aukcijama podiže licitacionu tablicu i kupi za samo godinu i po dana čak 20 preduzeća za pomenutog narko-bosa. Jerković je, podsećamo, zbog šverca cigareta devedesetih osuđen na tri godina zatvora.

Zanimljivo je da on uopšte ne bi ni bio gonjen za šverc cigareta da nije bilo prijave Evropske komisije – da je bez dokumentacije prošvercovao četiri šlepera cigareta iz Hrvatske.

U privatizaciji je samo u malom broju slučajeva insistirano na tome da se nađe strateški partner.

Kada se to tražilo za vlasnike dobili smo multinacionalne kompanije koje su donele i svetske norme poslovanja i ponašanja. Istini za volju, fabrike cigareta, cementare i prehrambena industrija i bez njih i pre njih bili su uspešni. Za ostala preduzeća dobili smo „multipraktik” vlasnike kojima u velikom broju slučajeva delatnost firme uopšte nije bila profesionalno poznata.

Zagrizli su „mamac” – građevinsko zemljište i druga imovina koja se može preprodati. Oni su mislili da nije teško u paketu gazdovati i u propalim tekstilnim firmama, istim takvim metalskim preduzećima, zapuštenim poljoprivrednim kombinatima, da istovremeno imaju i po jednu svoju banku, čak i putarska preduzeća, rudnike…

Za njih kažemo da su investitori koji su se preinvestirali, a ne da nisu umeli ili hteli da rade svoj posao. Zato sada imamo privredu koja ne može da se vrati ni na nivo od pre bombardovanja, a kamoli na onaj od pre raspada velike države.

O tome da je čak četvrtina radno sposobnog stanovništva nezaposlena da se i ne govori. A rečeno nam je da se privatizacija sprovodi upravo da bi privreda, posle neuspelog eksperimenta u socijalizmu, najzad postala uspešna.

B92