Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da se zaustavi sleganje zemlje i da se učvrste temelji ispod tornjeva Katedrale Svete Terezije Avilske, rešenja i dalje nema.
Katedrala je građena od 1773. do 1779. godine, a veruje se da je „najpoznatija pukotina u Subotici“ prisutna od samog početka, i da je vremenom postajala sve veća. Sada je napunjena pur-penom, da se golubovi ne bi gnezdili u njoj, ali i dalje postoji, i širi se.
TV Subotica
– Zašto je to tako?Teren je nestabilan, možda nije najsretniji odabir terena gde je građena katedrala, možda se u vreme gradnje nije toliko mislilo da će se to slegati – objašnjava župnik crkve, velečasni Dragan Muharem. – Kada se pogleda Gradska kuća, ipak je ona znatno kasnije građena, pa su puno bolja rešenja primenjena da ta težina ne tone. Ovde to nije baš najbolje pogođeno, a otišlo se u jako veliku visinu i veliku težinu tih tornjeva. Svaki toranj je oko 3,2 tone. To je ogromna težina. Evo, 250 godina stoji, ali ta micanja su iz godine u godinu bivala, malo-pomalo, sve veća.
Pre desetak godina pojavila se inicijativa da se pomeranje tornjeva zaustavi, uz pomoć Vlade Mađarske, koja je izdvojila sredstva za dva projekta.
– Prvi je bio ugradnja mega šipova u temelje, da bi se oni učvrstili. To je donekle pomoglo, ipak je to malo stabilizovalo tlo. S druge strane, sve te metode, otvaranje temelja, to su sve invazivne metode, pa je došlo do većih trzaja, pomeranja, krunjenja, opadanja, i zato je morao da se zatvori prednji deo, svečani ulaz, on je već godinama zatvoren i ograđen. Ne deluje lepo, ali radi sigurnosti ljudi koji tu prolaze, bilo je potrebno da se zatvori, to je ipak opasno.
TV Subotica
Pošto ovaj metod nije dao očekivane rezultate, stručnjaci su pokušali da izvedu još jedan: ubrizgavanje poliuretanske smole oko temelja, da se zemljište učvrsti. Međutim, tada su tornjevi „krenuli“ prema napred, što je mnogo opasnije, jer mogu povući sa sobom celu crkvu. Kada su se pojavile pukotine na lađi, odustalo se od tog projekta. Kako župnik objašnjava, tada je nastupila pandemija, pa globalni problemi, tako da problem sa pukotinom i dalje postoji. Ono što bi moglo da bude poslednje ali trajno rešenje jeste – rušenje tornjeva.
– Stručnjaci koji su tu bili, rekli su da u svetu ne postoji sličan primer. Možda je najsličniji toranj u Pizi, ali on je ostao tako, iskrivljen. Nemamo neku referentnu tačku, da bismo mogli da se nadovežemo i da kažemo da ćemo tu tehnologiju ovde primeniti. Ono što je u graditeljstvu poznato: kada nešto ne možeš da rešiš, krećeš sve ispočetka. Ovi tornjevi koji su možda zaista previsoki i preteški za ovaj teren, možda treba da se skinu, da se učvrste temelji, pa da se ponovo podignu tornjevi od današnjih materijala koji su mnogo lakši, fleksibilniji ili čvršći, i tako vratiti njihov prvobitan izgled.
Iako je rušenje i ponovna izgradnja tornjeva najradikalnije i najskuplje, za sada izgleda da bi je i jedino i trajno rešenje ovog problema. A pošto jedan takav poduhvat zahteva ogromne finansijske izvore, za sada ostaje otvoreno pitanje kada i ko će uspeti da sanira „najpoznatiju subotičku pukotinu“.
TV Subotica
