Subotička renesansa iz sredine osamdesetih godina vezuje se za njegovo ime.
Prof. dr Đerđ Sorad, danas počasni građanin Subotice, bio je jedan od najposvećenijih boraca za ukidanje parkinga ispred Gradske kuće i uspostavljanje pešačke zone sa kulturnim i kvalitetnim ugostiteljskim sadržajima.
Prvi čovek grada u vreme preporoda Subotice, dao je intervju za portal subotičke.rs
Subotičke:Kako se konkretno rodila ideja da Subotica dobije pešačku zonu sa Zelenom fontanom?
Sorad: Kada sam došao na čelo grada 1984, već je postojao prihvaćeni generalni plan obnove gradskog centra i prigradskih delova sredstvima od samodoprinosa. Subotičani su odlučili da pomognu obnovu iz svojih ličnih dohodaka. Izdvajano je dva odsto za centar i jedan odsto za mesne zajednice. Ta sredstva činila su osnovu finansijske mogućnosti za ostvarenje generalnog plana.
Pre mene je prethodni jednogodišnji predsednik opštine, Janko Pejanović, započeo sa rekonstrukcijom Štrosmajerove ulice, a od maja 1984. meni je pripalo da to završim, ali i sve ostalo iz plana, odnosno dodatnih zadataka i inovacija. Naravno da efikasno ostvarenje plana nije išlo bez stručnjaka Zavoda za urbanizam, Zavoda za zaštitu spomenika i svih ostalih različitih struka iz odgovarajućih preduzeća, pa i umetnika koji su bili voljni da daju doprinos ostvarenju složenih problema.
Moje iskustvo iz računskog centra pokazalo je da bez dobre koordinacije svih učesnika, stalnog praćenja i kontrole izvršenja, korekcije i modifikovanja problema ne mogu da se očekuju rezultati. Stoga sam postavio na noge operativno telo. Radne sastanke držali smo nedeljno. Nismo određivali glomazne, luftbalon zadatke. Koncentrisani smo bili na zadatke koji se sprovode korak po korak. Posredstvom medija ostvaren je uvid u realizaciju svih zadataka. Tako je stanovništvo imalo „apdejt“ onoga što smo radili.
Kako je išla stvar sa Zelenom fontanom i pešačkom zonom?
Sorad: Za izgradnju Zelene fontane nije bilo nećkanja, ali za pešačku zonu se to ne može reći. Protivnici su navodili argumente, pre svega problem parkiranja. Ali, većina u operativnom štabu htela je taj preobražaj. Opšte raspoloženje u građanstvu je bilo pozitivno za takvu orijentaciju u centru. Nisam otac pešačke zone u Subotici, ali moja iskustva, pre svega iz mediteranskih gradova, ali i drugih po svetu u kojima sam bio, potvrđuju da je ovakva orijentacija prihvatljiva čak i danas, ne samo 1984. godine. Žestoko sam se borio za ostvaranje takve zone u centru.
Kako je sama pešačka zona uspostavljena?
Sorad: Pešačka zona je bila najkompleksnije pitanje, a ujedno najprijatniji projekat. Bilo je najmanje prigovora, uz najveći stepen odobravanja među građanima. Prva ideja o „umrtvljenju“ saobraćaja potiče od Janka Pejanovića. Kao što sam pomenuo, on je pre mene bio jednogodišnji predsednik grada. On je hteo da se Štrosmajerova rekonstruiše – oslobodi suvišnih tramvajskih šina i obezbedi za slobodan promet pešaka i parkiranje.
Kako za vreme njegovog mandata to nije bilo finalizovano, morao sam ja, kao njegov naslednik, to da izvedem, jer su odluke Skupštine opštine o tome postojale. Da bi pešačka zona mogla da ima povoljan uticaj i da bi mogla da se proširi na uži centar grada, odnosno na Trg slobode, Korzo i Mali korzo, sanjao sam 1984, napisao i objavio u Subotičkim novinama. Opisao sam da ne mislim samo na tehničko rešenje pešačke zone, već i na programe – sadržaje, koji se time mogu obezbediti na radost i komociju građana.
Kako je izgledao dolazak Robnih kuća “Beograd” u Suboticu?
Sorad: Van generalnog plana revitalizacije centra i ostalih područja Subotice iz 1983, imao sam, kao gradonačelnik od maja 1984, viziju da se oslobodimo ogromne, ružne, rupe na Korzou. Bila je to čitava jama. Nije imalo smisla obnavljati Korzo ako na tom mestu ostane to dugogodišnje ruglo.
Jedna od alternativa je bila da zatrpamo rupu, ali to, s obzirom na želje za lepšom i prijatnijom pešačkom zonom, nije dolazilo u obzir. To smo odmah odbacili.
Kako je taj prostor ranije bio kupljen od strane Robnih kuća “Beograd”, morali smo da se obratimo njima. Pitanje je bilo, šta bi oni želeli da urade sa svojom imovinom. Obratio sam se zato Janku Pejanoviću. On je tada bio predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije. Zamolio sam ga da me preko te linije poveže sa rukovodstvom Robnih kuća “Beograd”.
Vidi ceo razgovor na: suboticke.rs
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
@Croat
Postojali su planovi za određene delove grada, ne u formi kao što danas izgleda generalni i detaljni plan, već kao smernice. Početkom veka je napravljen nacrt za Radijalni put i uređenje Dudove šume. Da je tada to realizovano, na aleji ne bi bile višespratnice nego vile. Za vilu se tada smatrala samostojeća kuća (većina posleratnih kuća na sprat u Kertvarošu i novim naseljima, po tom kriterijumu su vile). Možda bi izgledalo kao na Paliću.
Između dva rata je i dalje važio taj plan da se poštuje nasleđena struktura a da se unutar nje ugrađuju novi objekti. Zadržan je i plan za radijalni put s tim što je ing Kosta Petrović razradio tu ideju i na toj liniji od centra prema Mlaki isto tako zamislio park sa vilama na obodima. Danas je to Prozivka sa soliterima umesto kuća. Drugi transsubotički bulevar tada je planiran od železnice kroz Matka Vukovića i Somborski put do današnjeg Buvljaka koji je zamišljen kao park.
Taj predratni plan je važio sve do 1963. kada je projektovan jedan sasvim moderan grad u kome ne bi bilo mesta za pola današnjeg šireg centra. Do tog bi došlo da se Subotica razvijala kao što nije.
Za tih 20 godina koliko je važio taj plan (60-te i 70-te) izgrađeno je puno novih zgrada ali malo u centru grada jer je za njega važio taj ambiciozni plan. Tako su nam ostale u nasleđe te neshvatljive „rupe“ i zapušteni sokaci u samom centru.