Prof. dr Đerđ Sorad: Jedan davni san

Subotička renesansa iz sredine osamdesetih godina vezuje se za njegovo ime.

Prof. dr Đerđ Sorad, danas počasni građanin Subotice, bio je jedan od najposvećenijih boraca za ukidanje parkinga ispred Gradske kuće i uspostavljanje pešačke zone sa kulturnim i kvalitetnim ugostiteljskim sadržajima.

Prvi čovek grada u vreme preporoda Subotice, dao je intervju za portal subotičke.rs

Đorđe Sorad

Subotičke:Kako se konkretno rodila ideja da Subotica dobije pešačku zonu sa Zelenom fontanom?

Sorad: Kada sam došao na čelo grada 1984, već je postojao prihvaćeni generalni plan obnove gradskog centra i prigradskih delova sredstvima od samodoprinosa. Subotičani su odlučili da pomognu obnovu iz svojih ličnih dohodaka. Izdvajano je dva odsto za centar i jedan odsto za mesne zajednice. Ta sredstva činila su osnovu finansijske mogućnosti za ostvarenje generalnog plana.

Pre mene je prethodni jednogodišnji predsednik opštine, Janko Pejanović, započeo sa rekonstrukcijom Štrosmajerove ulice, a od maja 1984. meni je pripalo da to završim, ali i sve ostalo iz plana, odnosno dodatnih zadataka i inovacija. Naravno da efikasno ostvarenje plana nije išlo bez stručnjaka Zavoda za urbanizam, Zavoda za zaštitu spomenika i svih ostalih različitih struka iz odgovarajućih preduzeća, pa i umetnika koji su bili voljni da daju doprinos ostvarenju složenih problema.

Moje iskustvo iz računskog centra pokazalo je da bez dobre koordinacije svih učesnika, stalnog praćenja i kontrole izvršenja, korekcije i modifikovanja problema ne mogu da se očekuju rezultati. Stoga sam postavio na noge operativno telo. Radne sastanke držali smo nedeljno. Nismo određivali glomazne, luftbalon zadatke. Koncentrisani smo bili na zadatke koji se sprovode korak po korak. Posredstvom medija ostvaren je uvid u realizaciju svih zadataka. Tako je stanovništvo imalo „apdejt“ onoga što smo radili.

Kako je išla stvar sa Zelenom fontanom i pešačkom zonom?

Sorad: Za izgradnju Zelene fontane nije bilo nećkanja, ali za pešačku zonu se to ne može reći. Protivnici su navodili argumente, pre svega problem parkiranja. Ali, većina u operativnom štabu htela je taj preobražaj. Opšte raspoloženje u građanstvu je bilo pozitivno za takvu orijentaciju u centru. Nisam otac pešačke zone u Subotici, ali moja iskustva, pre svega iz mediteranskih gradova, ali i drugih po svetu u kojima sam bio, potvrđuju da je ovakva orijentacija prihvatljiva čak i danas, ne samo 1984. godine. Žestoko sam se borio za ostvaranje takve zone u centru.

Kako je sama pešačka zona uspostavljena?

Sorad: Pešačka zona je bila najkompleksnije pitanje, a ujedno najprijatniji projekat. Bilo je najmanje prigovora, uz najveći stepen odobravanja među građanima. Prva ideja o „umrtvljenju“ saobraćaja potiče od Janka Pejanovića. Kao što sam pomenuo, on je pre mene bio jednogodišnji predsednik grada. On je hteo da se Štrosmajerova rekonstruiše – oslobodi suvišnih tramvajskih šina i obezbedi za slobodan promet pešaka i parkiranje.

Kako za vreme njegovog mandata to nije bilo finalizovano, morao sam ja, kao njegov naslednik, to da izvedem, jer su odluke Skupštine opštine o tome postojale. Da bi pešačka zona mogla da ima povoljan uticaj i da bi mogla da se proširi na uži centar grada, odnosno na Trg slobode, Korzo i Mali korzo, sanjao sam 1984, napisao i objavio u Subotičkim novinama. Opisao sam da ne mislim samo na tehničko rešenje pešačke zone, već i na programe – sadržaje, koji se time mogu obezbediti na radost i komociju građana.

Kako je izgledao dolazak Robnih kuća “Beograd” u Suboticu?

Sorad: Van generalnog plana revitalizacije centra i ostalih područja Subotice iz 1983, imao sam, kao gradonačelnik od maja 1984, viziju da se oslobodimo ogromne, ružne, rupe na Korzou. Bila je to čitava jama. Nije imalo smisla obnavljati Korzo ako na tom mestu ostane to dugogodišnje ruglo.

Jedna od alternativa je bila da zatrpamo rupu, ali to, s obzirom na želje za lepšom i prijatnijom pešačkom zonom, nije dolazilo u obzir. To smo odmah odbacili.

Kako je taj prostor ranije bio kupljen od strane Robnih kuća “Beograd”, morali smo da se obratimo njima. Pitanje je bilo, šta bi oni želeli da urade sa svojom imovinom. Obratio sam se zato Janku Pejanoviću. On je tada bio predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije. Zamolio sam ga da me preko te linije poveže sa rukovodstvom Robnih kuća “Beograd”.

Vidi ceo razgovor na: suboticke.rs



KOMENTARI

  1. Golf2 kaže:

    Sad su ljudi opterećeni kolima i parkiranjem. Mislim da je vreme da se još proširi pešačka zona, mnogo bi bi bio lepši grad i dobio bi novi sjaj.

  2. Aleksa kaže:

    Ni pokojni Pejanovic svojevremeno, a ni Vi se nebi trebali hvaliti rekonstrukcijom Strosmajerove ulice. Neoprostivo je sto je sa tom ulicom uradjeno – nije iskoriscena divna mogucnost da se ova ulica pretvori u setaliste slicno Radijalcu.
    Za sve ostalo hvala Vam!

  3. De la Croix kaže:

    @Aleksa
    šetalište (hrvatski: šetnica, mađarski: setany) po sredini Štrosmajerove bi imalo smisla kada bi se produžilo proširenom Prvomajskom prema Prozivci. Ovako je ulica prekratka pa bi to više bilo jedno pešačko ostrvo na koje se ne bi puno ljudi pelo jer bi radije šetali pored izloga.
    Bilo je tada više ideja za uređenje te ulice, a ima ih i danas. Kada su predložili da se potpuno zatvori za saobraćaj kao korzo, neki su rekli da bi se tako “rasplinulo” šetalište koje već imamo.
    Najgore je bilo krajem devedesetih kada je od Štrosmajerove napravljen zatvoreni parking.

  4. No name kaže:

    Gospodin Sorad smatra da je učinio mnogo za Suboticu izgradnjom Zelene fontane. Mnogo njih isto smatra. Nažalost, iako poduhvat sa najboljim namerama, Zelena fontana bila je ponajviše promašaj. Osim vizualnog utiska. U početku. To gospodin Sorad neće da prizna. Ne pominje da fontana nikada nije urađena niti funkcionisala onako kako je bilo predviđeno i obećavano. Jer nije izgrađena kako treba. Drugo, to da su Subotičani mogli da se “hlade” pored Zelene fontane, može da priča nekome ko nikada nije bio na golom trgu na +35 pored fontane, bez senke, bez drveta, osim onih udaljenih lipica kod Pozorišta, do kojih “osveženje” ionako nije dopiralo! Treće, Zelena fontana bila je urbanistički promašaj, jer je smeštena i uzdignuta usred trga, da izvinete, kao čir na d…tu, presecajući pešačke komunikacije preko trga. Na čuđenje što se nije održa(va)la, neka se zapita zašto su azbestne cevi bile ugrađene u telo fontane, pa kada su se izbušile kao sito moglo se do njih doći samo rušenjem fontane!? Peto, ili već koje, pre gradnje Zelene fontane trebalo je pitati stručnjake kako tu žolnai lepotu održavati u zimskom periodu, pa bi saznali da nema rešenja – slama i daske to nikada nisu bile jer se voda zadržavala u mikroporama u materijalu i na mrazu one su se širile, tako da je neminovno dolazilo do pucanja. Zbog gabarita fontane nikakvo efikasno pokrivanje jednostavno nije bilo moguće izvesti. Najzad i to, nevezano za fontanu, dr Sorad čitaoce intervjua dovodi u zabludu tvrdeći da smo žutu kocku nasledili od Austrougarske, a žuta kocka (bez obzira što je poticala iz dela bivše Austrougarske) ukrasila je subotičke ulice tek od 1922. godine. U to kako je budaletina Ljubiša Ristić napravio haos od Subotice, neću da ulazim. I kakva je šteta ostala iza njega. Svejedno, dr Sorada ne krivim ni za fontanu ni za Ristića, on je bio veliki entuzjasta prilične energije i imao je želju da uradi nešto veliko i značajno za grad u vreme kada je došlo do buđenja iz “sivila soc-realizma”. Bio je borac za promene! Ne treba žaliti za Zelenom fontanom (nostalgija i žal za mlados` i slikanja pored fontane uvek postoje), ovo je mnogo bolje rešenje, samo da je još koje drvo više posađeno, ali verujem da će jednoga dana, kada nas više ne bude, i od ovoga tu biti fina hladovina sa žuborom vode pored koje će se moći sedeti, za razliku od Zelene fontane na koju ste se mogli samo nadžedžiti kao da sedite na ivici kade!

  5. Anonimni kaže:

    Kad je reč o Ljubiši Ristiću tu treba biti objektivan i reći i dobre i loše strane njegovog pozorišta. Da ne pričam o njegovom glupom političkom angažmanu koji ga je potpuno izbrisao iz sveta kome je pripadao i ostavio na margini do danas.
    Trošio je puno i često za sobom ostavljao nered. Svi su znali da je to cena njegovog cirkusa.
    Ali od te 1985. godine sa tim pozorištem Subotica je postala jedan od jugoslovenskih centara. Pamtim Suboticu pre 85. i posle. To nije bio isti grad. Oni koji su dolazili iz drugih delova Jugoslavije oduševljeno su otkrivali Suboticu kao nešto sasvim novo.
    Sve je bilo drugačije, uzbudljivo, svetski…A pozorište i ti glumci dali su veliki doprinos razbijanju naše provincijske zatvorenosti i stidljivosti. Imali smo tada čime da se kurčimo.

  6. Aleksa kaže:

    @No name
    Fontana nije bila “cir na dupetu” trga, zaboravljate ili niste znali da je na istom mestu sa istim gabaritima postojao park. Da je to tako uvericete se ako posetite na ovom sajtu napis “Metalne konstrukcije…..” pa cete na trecoj slici videti ostatke parka – mada je drvece vec bilo iskrceno a stilska ograda uklonjena. U tom parku su nakon oslobodjenja privremeno sahranjeni Jovan Mikic Spartak, Tivadar Felegi i jos nekoliko ruskih oficira. Svi su naknadno preneti u kosturnicu spomenika Zrtava fasizma.
    I jos jedno, pored Zelene fontane smo dovodili decu ili sami dolazili uvece, i verujte mi fino smo se osecali uz malo vetra i svezine sa fontane.
    Odrzavanje Zolnai keramike mozda nije bilo najbolje reseno, medjutim pogledajte koliko zgrada u gradu ima na krovovima crepove od te keramike i uprkos dejstva atmosferskih prilika nista im ne fali (Gradska kuca, Sinagoga, bivsa kuca Korhec familije).

  7. No name kaže:

    Aleksa – Crepovi su jedno, a fontana drugo. Da je bio park jeste, postoji i mnogo predratnih fotografija i tačno je da su bili sahranjeni tamo Spartak i drugi – pa šta??? To ne znači da fontana nije bila kao “čir” na trgu, a nisam govorio o rashlađivanju UVEČE jer uveče kada pirne vetrić možete se rashladiti bilo gde, u parku, uz pivo ispod tende, a ne samo pored fontane. Ne sumnjam da je deci bilo lepo, pa i vama, kako kome i ko voli da sedi na ivici kade, niko to ne dovodi u pitanje, ali ostaje to da je tako kako je bila napravljena bila promašaj, pogotovo što održavanje ne da “nije bilo najbolje rešeno” – nego nije bilo rešeno nikako!
    Anonimni – Ne čudim se da je Ljubiša Ristić politički “zastranio”, jer je već bio “zastranjen” pošto je razbijanje klasičnog “buržoaskog pozorišta” sa plišanim sedištima i predstavama u sali i tada bio njegov komunističko-socrealistički san, koji ste vi tako zdušno prihvatili. Zašto ga onda osuđuješ da je posle “zastranio” kada nije – samo je nastavio tamo gde je stao. Sećam se gledanja predstave “Hajmat” njegovog pozorišta u šatri pored sinagoge na minus xy stepeni – posle toga sam se nedeljama lečio od teške prehlade, jer je budala smislila da od grada napravi ludnicu!

  8. Croat kaže:

    No name zanimljivi pogled na tu eru. Ne slazem se u vezi Ristica, on je koliko ga mi mrzeli ipak u to vreme bio velicina , jedino mu verovatno nisu trebali dat celo pozoriste vec samo jednu scenu. Generalno to vreme je bila neka renesansa grada, pogotovo u tome da su se najzad setili da pocnu da cuvaju stare zgrade. Moj deda je bio obican covek ali na neki nacin je bio udobro sa Jankom i cela ova prica me podsetila na tragican kraj te porodice.
    Dr Sorad verovatno nije bio savrsen ali definitivno najbolji gradonacelnik kojeg je Subotica imala za vreme Jugoslavije. Naj losiji je bio onaj prethodni i onaj ko bude hteo biti gori bas ce se morati namuciti da to postigne.
    Voleo bi videti jednom analizu zelene fontane al od strucnih osoba, od estetskih misljenja do tehnickih

  9. Croat kaže:

    Ponekad razmisljam kako bi Subotica izgledala da nije bilo I svetskog rata i pripojenja slavenskoj drzavi. Ako gledam gradjevinsku skolu predpostavljam da bi sve okolne zgrade dosad bile srusene i nove bi bile izgradjeno u toj visini. Verovatno bi bilio puno vise zgrada u modernom stilu.
    Da li postoji neki urbanisticki plan sa pocetka 20 veka da vidimo kakve su oni imali planove?

  10. Lansky kaže:

    @Croat
    Postojali su planovi za određene delove grada, ne u formi kao što danas izgleda generalni i detaljni plan, već kao smernice. Početkom veka je napravljen nacrt za Radijalni put i uređenje Dudove šume. Da je tada to realizovano, na aleji ne bi bile višespratnice nego vile. Za vilu se tada smatrala samostojeća kuća (većina posleratnih kuća na sprat u Kertvarošu i novim naseljima, po tom kriterijumu su vile). Možda bi izgledalo kao na Paliću.
    Između dva rata je i dalje važio taj plan da se poštuje nasleđena struktura a da se unutar nje ugrađuju novi objekti. Zadržan je i plan za radijalni put s tim što je ing Kosta Petrović razradio tu ideju i na toj liniji od centra prema Mlaki isto tako zamislio park sa vilama na obodima. Danas je to Prozivka sa soliterima umesto kuća. Drugi transsubotički bulevar tada je planiran od železnice kroz Matka Vukovića i Somborski put do današnjeg Buvljaka koji je zamišljen kao park.
    Taj predratni plan je važio sve do 1963. kada je projektovan jedan sasvim moderan grad u kome ne bi bilo mesta za pola današnjeg šireg centra. Do tog bi došlo da se Subotica razvijala kao što nije.
    Za tih 20 godina koliko je važio taj plan (60-te i 70-te) izgrađeno je puno novih zgrada ali malo u centru grada jer je za njega važio taj ambiciozni plan. Tako su nam ostale u nasleđe te neshvatljive “rupe” i zapušteni sokaci u samom centru.

  11. Croat kaže:

    Lansky hvala na odgovoru, ja sam mislio da su to oni malo bolje razradili. Kad citam imena centranih ulica iz tog doba pomalo se osecam zbog njih kao da sam u Pesti zato sto Pestu znam po ulicama. Pa mi se onda cini da smo u vecem gradu nego sto jesmo.

  12. No name kaže:

    Croat – što se tiče Ristića, sama njegova izjava po dolasku u Suboticu da želi da razbije to “buržoasko pozorište” i stvori NOVO, sve govori. Analizu Zelene fontane pokušaću da prikačim ovde, Sorad jeste bio dobar predsednik opštine (tada još nije postojao gradonačelnik!), ambiciozan, preduzimljiv, vredan, što ne znači da nije pogrešio sa Zelenom fontanom, iz razloga koje sam naveo. Šta bi bilo da Subotica nije “pripojena” i kako bi izgledala, možemo da fantaziramo. Austrougarska (do 1867. Austrija) bila je uređena država, jedna od najuređenijih u istoriji, ali ona se RASPALA posle Prvog svetskog rata i niko ovo nije oduzeo MAĐARSKOJ jer Mađarska nije postojala i zna se vrlo dobro kada je nastala “Mađarorsag”. Ovo su bili delovi Austrougarskog carstva sa većinskim slovenskim stanovništvom, kao što su bili i Češka i Hrvatska itd. pa niko ne smatra da su nekome oduzeti. Austrougarska je imala snage i veštine da takve gradove grandiozno razvija, uostalom, Subotica je bila treći grad po veličini na teritoriji Ugarske, potom je u Kraljevini SHS jedno vreme bila treći grad takođe, ali je brzo zanemarena kao pogranično mesto.

  13. No name kaže:

    Ne znam zašto mi već koji put ne daje priložene fotografije, ovo su u pitanju snimci dokumenta nalaza o fontani u JPG formatu. Sorry, ako ponovo ne uspe.

  14. No name kaže:

    drugi deo

OSTAVITE KOMENTAR