Prvu inicijativu za podizanje hotela u neposrednoj blizini pruge koja je stigla u Suboticu 1869. godine pokrenuo je zemljoposednik, advokat i javni tužilac Emil Manojlović koji je bio vlasnik praznog placa na teritoriji nekadašnje Rogine bare u neposrednoj blizini pruge.
Inicijalno pismo u kojem traži dozvolu da na svom placu podigne hotel uputio je gradskom magistratu iste godine kada je izgrađena pruga.
IAS, F:2, 1778/polg. 1869.
Njegova želja nije bila ispunjena jer je gradska uprava pristupila uređenju prostora ispred železničke stanice i izgradnji prilaznih puteva, te je Emilov plac bio iskorišten za ove potrebe, kao i placevi drugih uglednih Subotičana na ovom prostoru. Emilov plac postao je deo parka zasađenog ispred železničke stanice.
Na karti inžinjera Pala Karvazija (Karvazy Pál) iz 1868. godine prikazana je srednja linija železničke pruge u izgradnji i parcele u okruženje današnje železničke stanice gde je između ostalih označena i parcela Emila Manojlovića na mestu današnjeg Rajhlovog parka.
IAS, F:3, 3.1.1.7.
Uređenjem prostora današnjeg Rajhlovog parka raspodeljene su nove parcele za izgradnju reprezentativnih palata među kojima su se našle Rajhlova palata, palata tadašnjeg gradonačelnika Lazara Mamužića, palata Lajoša Vermeša (Vermes Lajos), Šimona Leovića i Karla Lihtnekera (Lichnetkert Karl), ali se o objektima koji su izgrađeni u današnjoj ulici Bose Milićević 3, 5 i 7 manje zna, a upravo je ovde izgrađen hotel poznat pod nazivom hotel Eržebet.
Ime hotela, kao i Ulice Eržebet, današnje Vase Stajića dato je prema imenu vojvotkinje od Bavarske Elizabete Amalije Evgenije (Sisi) koja je udajom za Franca Jozefa postala carica Austrije 1854. godine, a posle nagodbe 1867. i omiljena kraljica Ugarske.
Mladi anarhista Luiđi Lukeni ubo je caricu oštrom turpijom 10. septembra 1898. godine, na obali Ženevskog jezera, od čega je carica preminula istog dana.
Bila je poznata po svojoj lepoti i nekonvencionalnom ponašanju, zbog čega je bila omiljena među običnim ljudima. U Subotici je u današnjem Rajhlovom parku podignuta njena skulptura (Slika 3), a današnja ulica Vase Stajića koja je tokom 19. veka promenila više imena (Tyúk utca i Lang utca) nazvana je po carici i kraljici Elizabeti (Sisi), odnosno na mađarskom Erzsébet utca, nakon tog tragičnog događaja.
Otkrivanje spomenika „Elizabeta“ 10. septembra 1900. godine u malom parku kod Železnicke stanice (IAS, F: 180)
Ali da se vratimo na priču kako je uopšte došlo do izgradnje hotela. Preraspodelom i prodajom praznih parcela ispred železničke stanice, vlasnik parcele na kojoj se danas nalazi spratna zgrada u Ulici Bose Milićević 5 bio je Jožef Tot Išasegi (Tóth József Isaszegi).
On je 1895. godine podneo molbu da na svojoj parceli podigne reprezentativan prizemni objekat neobarokne fasade za koji se u molbi za dobijanje građevinske dozvole kaže da je stambena kuća.
IAS, F:2, ép. eng. VIII kör 4/1895.
Ipak kada se pogleda osnova objekta u projektu jasno je da se ovde radilo o drugoj funkciji. Na sredini objekta nalazila se kapija, a sa njene leve strane kada se gleda prema fasadi zgrade nalazile su se dve veće sale koje su mogle biti prostori za okupljanje veće grupe ljudi odnosno kafana ili gostionica. Sa desne, severne strane objekta nalazile su se po četiri sobe orjentisane prema uličnoj i dvorišnoj fasadi kuće, a između njih podužni hodnik koji se pružao sredinom objekta i iz kojeg se ulazilo u sobe.
Kuća je imala osnovu u obliku latiničnog slova “L”, pa se u dvorišnom kraku kuće nalazio dugačak hodnik u koji se ulazilo iz prethodno opisanog prostora gostionice i četiri prostorije od kojih je jedna mogla biti kuhinja. Projekat nije detaljan, nije ucrtana peć ili neki dimnjak iako su i peći i šporet morali postojati. Sanitarni čvor docrtan je olovkom sa dvorišne strane severnog dela objekta.
Projektant je bio inženjer Nandor Vagner (Wagner Nándor, mérnök), a kao adresa navedeno je da se kuća nalazi na terenu bivše Rogine bare. Fasada Jožefovog objekta je imala vrlo lepu neobaroknu fasadu, u arhitektonskom stilu koji je u Subotici, prethodne godine, prvi primenio na fasadi svoje kuće Titus Mačković (Braće Radića 4).
U projektu je prikazana i situacija sa položajem parcele na osnovu koje je jasno da se radi o objektu u današnjoj Ulici Bose Milićević 5.
Nastavak izgradnje gostionice Jožefa Tot može se videti u predmetu u Istorijskom arhivu koji je greškom zaveden sa predmetima iz 1880. godine.
IAS, F:2, ép. eng. I kör 23/1880.
Radi se o dogradnji sprata na prizemni objekat. U predmetu je sačuvan samo jedan list na kojem su projekti osnove prizemlja i srata objekta i preseci, bez datuma. Uporednom analizom osnove prizemlja sa osnovom prethodno opisanog prizemnog objekta gostionice koja je izgrađena 1895. godine jasno je da se radi o dogradnji sprata gostionice Jožefa Tot.
U naslovu projekta opet se navodi da se radi o kući, a zapravo je u pitanju uslužni objekat koji je zadržao isto prizemlje, osim što je jedna soba prizemlja pretvorena u stepenišni prostor, dok je na spratu bilo predviđeno 16 soba, po osam sa svake strane podužnog hodnika smeštenog u sredini. Projekat je potpisao inžinjer Milan Zarić.
Fasada projekta pronađena je u predmetu iz 1898. godine, iz vremena kada je projekat i urađen.
Projekat fasade gostionice Jožefa Tt, kasnije Eržebet hotela iz 1898. godine (IAS. F:2, ép. eng. VIII kör 11/1898.)
U predmetu se nalaze i dve molbe za dobijanje građevinske dozvole. Projekat fasade uradio je takođe Milan Zarić u veoma lepom neobaroknom stilu. Možemo pretpostaviti da je ubrzo nakon toga objekat gostionice i dozidan na sprat sa ukupno 24 sobe. Podizanje sprata samo tri godine nakon izgradnje prizemnog objekta svedoči o uspešnosti ove investicije.
Početkom dvadesetog veka gostionicu je zakupio Adolf Gros (Grósz Adolf) i on se i navodi na listi gostioničara kao vasuti vendéglős (železnički gostioničar) u Maluševljevom adresaru iz 1906. godine sa novinom toga doba telefonom koji je imao broj 2. Grosovo poslovanje išlo je toliko dobro da se njegovo ime pojavljuje na listama najvećih poreskih obveznika od 1909. godine sa adresom u Segedinskim vinogradima (danas Kertvaroš).
Adolf je 1911. godine tražio dozvolu da na placu iza hotela Eržebet, kako je sada nazvana bivša gostionica Jožefa Tot, podigne pomoćni objekat prema projektu inžinjera Lipota Baloga (Balogh Lipóth).
U molbi za dobijanje građevinske dozvole za pomoćni objekat jasno se navodi da se radi o parceli hotela Eržebet (Erzsébet Szálloda). Adolfovo imovinsko stanje i uspešno poslovanje sa hotelom Eržebet omogućilo mu je da otkupi prizemnu kuću sa šest lokala orjentisanih prema ulici, koja je bila u vlasništvu Dr Lasla Bluma, danas u ulici Petefi Šandora 4, i da 1912. godine na ovaj objekat dozida sprat, prema projektu Isidora Štrasburgera.
Priča o ovoj kući u kojoj su potom živeli Grosovi nalazi se u knjizi Gradotvorci I.
Fasada kuće Adolfa Grosa u Ulici Petefi Šandora 4
Kad je rat već počeo, 1914. godine, Adolf je predao molbu da izvrši popravku dvorišne i ulične fasade hotela Eržebet. To je odobreno od strane Građevinskog odbora sa napomenom, na primer, da se zidovi objekta ne smeju oslabiti tokom obnove. U istom predmetu nalazi se i molba da se na objektu otvore još jedna vrata prema ulici.
U predmetu nema projekta pa nije jasno šta je tačno rađeno na fasadi. Moguće je da je tokom ovih intervencija zgrada dobila današnju fasadu, a da su previše komplikovani neobarokni ukrasi bili uklonjeni, nakon što je fasada toliko oronula da joj je trebala obnova.
Adolf Gros je živeo do 1921. godine, a nakon toga počinje novo poglavlje u istoriji hotela Eržebet.
Nakon Prvog svetskog rata Subotica je ušla u sastav nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Iako je Subotica bila jedan od najrazvijenijih gradova, njen novi pogranični položaj, u novoj državi, veoma je uticao na njen kasniji privredni zastoj. Grad više nije predstavljao značajni saobraćajni i željeznički čvor jer se našao na periferiji države.
Iako je imao najrazvijenije železničke linije one su postale beskorisne, a saobraćaj se preorjentisao na nove destinacije i ekonomija na geografski nove privredne tokove. Hotel Eržebet više nije donosio profit, ali je ogromna parcela na kojoj se hotel nalazio mogla da se iskoristi za nove namene.
Projekat osnove prizemlja bivšeg hotela Eržebet koji je Armin Rot pretvorio u svoju stambenu palatu 1923. godine (F:47, odl. 148/1923)
Hotel je nakon smrti Adolfa Grosa kupio Armin Rot i 1923. godne podneo molbu Građevinskom odboru da dobije dozvolu za preinaku hotela u stambeni objekat i izgradnju fabrike šešira u unutrašnjosti placa. Projekat je uradio arhitekta Đula (Julije) Vali.
Priču o Arminu Rotu i njegovoj čuvenoj fabrici šešira možete čitati u knjizi Stevana Mačkovića Industrija i industrijalci Subotice.
Fasada kuće u Bose Milićević 5 – nekadašnji hotel Eržebet
Prof. dr Viktorija Aladžić
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Upravo čitam Vašu knjigu i baš sam stigao do dela gde se nalazi izgled fasade robne kuće „Beograd“ prema projektu iz 1972. godine. Nije baš u vezi ove teme, ali da li biste mogli objaviti tu sliku? Kada sam je video još više mi je krivo što danas ovako izgleda.
U vezi pomenute ulice, da li su sadašnja dva dela (ispred stanice i onaj što izlazi na Majšanski most) ikada bili spojeni ili se radilo o nekom „prolazu“ koji je išao od sadašnje zgrade „Interšped“-a preko ulice Boška Vujića i iza „Higijenskog“? Ili je u pitanju neki nezavršeni projekat? Na dosta mapa se moglo naći da je ulica Bose Milićević iz jednog dela. Nije ova ulica jedina u ovakvoj ili sličnoj izvedbi (Cvijićeva i Hrastova, recimo ili nešto drugačija Vladimira Majakovskog) ali mi deluje kao nešto što je urađeno na pola puta i samo ostavljeno.
Zašto se današnji vlasnici ove zgrade ne nateraju da ovu oronulu
fasadu adaptiraju.
Kada se izađe iz stanične zgrade ova oronula zgrada “ BODE OČI “
lepoti koja se pruža.
Sređeni park i lepotu Rajhlove palate u daljini ova oronula fasada baš
narušava.
No kakvi nam “ KREATIVCI “ vode grad nije ni čudo što to ne primećuju.