Promenjiva sudbina dve stare zgrade i njihovih stanara

Zgrada fabrike cipela “Solid” ni malo ne liči na industrijski objekat, čak ni onakav kakvi su podizani u 19. veku. To je zato što je u prošlosti bila stambena zgrada, sa restoranom u suterenu. Danas, kada je preduzeće prestalo sa radom, kuća čeka svoj treći život, možda onakav kao što je bio pre rata.

“Solid” se našao pred stečajem još krajem osamdesetih. Iako su joj tada svi palili sveću, poživela je fabrika još trideset godina i nadživela većinu subotičke privrede. Od 2019. godine objekat u centru grada čeka novu namenu. Podignut je kao najamna zgrada u kojoj je na spratu i u prizemlju bilo jedanaest, većinom trosobnih stanova, dok je ceo suteren namenjen gostionici.

U Istorijskom arhivu je sačuvan jedan dokument iz 1942. godine u kome vlasnik Josip Hartman nudi nadležnom ministarstvu “kombinaciju” nakon koje bi sve bilo prenamenjeno u đački dom.

Danas bi mnogo teže bilo raseliti jednu stambenu zgradu, međutim, u ono vreme su to bile najamne palate koje su imale samo jednog vlasnika, u ovom slučaju najbogatijeg Subotičanina čiju je imovinu, nova, komunistička vlast pravednije raspodelila.

Iako je posle rata bila oskudica stanova, iz nekog razloga je prednost dobio industrijski pogon. Verovatno zato jer se plac svojom zadnjom stranom graničio sa fabrikom cipela „Marika“ (posle rata „La Pasionarija“, pa „Solid“).

Sasvim suprotnu sudbinu imao je niz zgrada u ulici Marije Vojnić Tošinice, nekada nazivan telep (naselje) Nađ Franje. Stara veleposednica u svojoj poslednjoj želji ostavila je imanje fondu iz koga će biti izgrađen dom za sirote devojčice. Njena želja je bila da to bude pored Dudove šume, ali su izvršitelji njenog testamenta menjali Marijinu ostavštinu za zgradu u kojoj je bila fabrika cipela.

Industrijska proizvodnja obuće je bila tek u povoju, jer su građane tih godina obuvale uglavnom zanatlije. I pored toga, „Jugoslovenska deoničarska tvornica cipela“, a potom “Danica”, prodala je objekte zadužbini pokojne dobrotvorke. Stara zgrada je služila kao dom za devojčice sve do 1955. godine, a potom je prenamenjena u stanove, što je bila njena prvobitna namena do 1919. godine, pre fabrike cipela i siročadskog doma.

Iako život u svakom domu, a posebno onom za decu bez roditelja, deluje kao tužna priča, sačuvana sećanja pitomica ne zvuče tako. Možda zato što ni život izvan njega tada nije bio lak, dok je Marijin zavod, a posle rata državna ustanova za ratnu siročad, radila posao kako treba.

U domu su devojčice živele kao i u drugim internatima, iako bi po današnjim merilima to nazvali vojnički život. Ustajanje u šest sati, spremanje kreveta, gimnastika, glancanje podova… potom škola i učenje. Vikend je značio odlazak u bioskop, izlete na Palić ili u park kod Marijine crkvice, pored Dudove šume.

Od tri dvorišta Marijinog doma jedno je bilo ekonomsko, u drugom se gajilo cveće, a treće je bilo za igru, gde su leti imali na raspolaganju bazen.

Svako je odatle poneo svoje uspomene, pa tako i sećanje na raskošno ogledalo, vlasništvo jedne balerine koja je bila zaposlena u ustanovi. Pored radnika na održavanju, ekonoma, kuvarica i spremačica, bili su tu i vaspitači, kao i lekar, stari Rus, Lav Ručimski. Neko tvrdi da je i balerina bila Ruskinja, neko kaže da nije, što danas i nije toliko važno. Posle dva svetska rata, ljudi su sakupili parčiće svojih prošlih života i gurali dalje, srećni što su živi. Ratna siročad su imala najmanje, međutim, oni su to doživeli kao vreme sa puno optimizma.

Devojke pamte ono što je njima važno, što znači i garderobu koju su imali na raspolaganju. Kao i svaki internat, odeća je bila jednaka za sve, što ne znači da je ona manje značajna. Kecelje sa belim kragnama za školu, letnje i zimske haljine, teget kaputi, patike… Nezaboravan je bio 1. maj 1950. godine kada su pitomice dobile svetloplave suknje, bele košulje i kravate. Isto važi i za haljine po izboru u “Titovki”, ili nove kupaće kostime, pošto su deca imala obezbeđeno letovanje na moru.

Ne postoji lepši osećaj nego usrećiti neko dete, jer je dečja radost nesputana i iskrena. A sreća je velika onoliko koliko se na nju čeka.

Iako je na početku svog života nisu imale, pitomice doma za devojčice su je dočekale u godinama koje su bile ispred njih.

Lansky