Prve subotičke fontane

Čak pet fontana i spomen česma izgrađeni su 1912. i 1913. godine na Paliću. Materijali od kojih su sazdane (kamen i železo) obezbedili su im dug vek a njihov izgled simpatije Subotičana i turista. Spomen česma na obali ispred Velike terase ima status spomenika kulture i važi za jedan od simbola ovog izletišta. S druge strane, pokušaji da se gradsko jezgro Subotice oplemeni jednim vodoskokom, došli su u vreme modernih tendencija u arhitekturi kada se hrabrije nego pre odlučivalo za drugačije forme i materijale.

U bašti doma JNA

Prve subotičke fontane nisu odolele zubu vremena, što zbog nedostatka graditeljske umešnosti, što zbog neodgovarajućeg održavanja. Stoga su trajale mnogo kraće nego što se to očekivalo. Prva je uklonjena nakon petnaestak godina, dok je druga radila dvostruko duže pre nego što je zatvorena, uz obrazloženje da je oštećenje na njoj nepopravljivo.

Fontana ispred Jadrana

Bioskop Jadran ili Dom društva za telesno vaspitanje Partizan, te 1959. godine bilo je naziv za bivši Sokolski dom. Zgrada okrenuta korzou imala je ispred sebe prostor koji je i tada kao i danas predstavljao značajno gradsko čvorište. Plato koji je mesto sastanaka onih koji se spremaju da krenu u grad šetalištem ili onih koji su dolazili u bioskop, u pozorište, na igranku ili nešto drugo što se odigravalo u ovom zdanju.

Upravo taj plac u podnožju širokih stepenica najvećeg gradskog bioskopa, dočekao je kraj pedesetih bez odgovarajućeg pločnika. “Subotičke novine” pišu: “Dosadašnji javni zahod i teren vrlo podložan za stvaranje baruština predstavljali su u sred grada ruglo koje se dosta dugo trpelo. Konačno, ovih dana započeli su radovi na uređenju tog prostora.”

Prema projektima odelenja za komunalne poslove opštine Stari grad, predviđeno je da se na tom mestu parter uredi granitnim pločama i ukrasi žardinjerama a na centralnom delu izgradi fontana. “Pred ulazom u zgradu Doma postaviće se i dva električna stuba visoka deset metara sa po četiri neon svetiljke. Prema ugovoru sklopljenom između Narodnog odbora Stari Grad i predužeća “Granit”, radovi su trebali da budu završeni 15. avgusta.”

Izgradnju vodoskoka su građani posmatrali sa zanimanjem. Po nekad i stotinu njih pratilo je radove koji su kasnili u odnosu za zadati rok. Kada je u oktobru konačno potekla voda iz cevi, mlaz je prskao na sve strane. Subotičke novine pišu kako voda pada na ivicu bazena a odatle curi na zemlju i pravi blato. Razočaranje je bilo veće time što ni sijalice nisu radile. Ipak, graditelji su obećali da će nastaviti sa radovima i da će fontana biti dovedena u red.

Tako je i bilo. U kratkoj vesti 23. oktobra kaže se kako su montirane nove crvene i plave sijalice, i kako su mlazevi podešeni da ne prskaju van korita.

Tada  je počeo vek prve gradske fontane koji se završio nakon nešto više od jedne decenije. Mišljenja o njoj su bila oprečna a vremenom je preovladala ravnodušnost. Bela Duranci, istoričar umetnosti i likovni kritičar, pamti da su je zvali “sto za pranje leševa”, po pravougaonoj ploči koja je zauzimala centralni prostor unutar zidova fontane. Tokom svog veka prečesto je bila bez vode . U prisećanju na njeno postojanje “Subotičke” 1980. godine navode da su joj presudili mraz, sunce, kiša i nebriga. Tako ruinirana služila je kao koš za zgužvane bioskopske karte. Njeno uklanjanje prošlo je nezapaženo možda i zato što je u pripremi bila nova, veća i do tada neviđena fontana. Oči su bile uprte u sam centar grada gde se u parku nalazio betonski vatrogasni bazen koji je trebala da zameni FONTANA SA MUZIKOM.

“Zelena fontana” od Žolnai keramike

Nešto novo i zanimljivo trebalo je da se pojavi u centru grada, na mestu koje je u to vreme bilo zaposednuto mladim svetom, mestu poznatom kao “majmun plac”, u stvari parku sa severne strane Gradske kuće na čijoj je ogradi i klupama dane i noći provodila subotička omladina. Umesto betonskog vatrogasnog bazena iz vremena rata, iz koga se širio neprijatan miris žabokrečine i ustajale vode, projektovan je vodoskok kakav još nije viđen. Subotičke novine u junu 1972. godine pod naslovom “Fontana – subotičko čudo”, donose vest da će idućeg leta biti postavljena velelepna fontana. U Mađarskoj, u pečujskoj fabrici keramike “Žolnai” bili su pri kraju radovi na keramičkim elementima od kojih će biti sastavljena “po idejnom projektu koji je 1968. godine izradio Svetislav Ličina, arhitekta iz Beograda, inače dobro poznat po nekoliko izvanredno uspelih arhitektonskih rešenja.”

Na istom mestu kustos muzeja i istoričar umetnosti Bela Duranci objašnjava: “Nije uobičajeno da se ovakvi objekti grade od keramike ali samo taj materijal može da se uklopi u već postojeći ambijent.”

Kako je u to vreme popravljan krov Gradske kuće a crepovi naručeni iz fabrike Žolnai, smatralo se da bi oplata za novu fontanu mogla biti izrađena u istoj fabrici, što su stručnjaci iz Mađarske rado prihvatili. Procena da keramika izložena na prometnom javnom mestu može imati vek kao i ona na krovu, pokazaće se pogrešnom. Osim toga, ni sa izgradnjom nije išlo glatko. Do njenog postavljanja prošlo je neplanirano dugo vremena. Zbog nedostatka sredstava ili odlučnosti da se dovrši posao, gotovi delovi fontane čekali su u raznim magacinima i brojali godine sve do 1985.

Preporod

Prilika da gotovo zaboravljena fontana izađe na svetlost dana, ukazala se polovinom osamdesetih. Veliko preuređenje centra Subotice učinilo je leto 85’ nezaboravnim. Sivi asfalt i automobili uklonjeni su iz gradskog jezgra da ga prepuste pešacima. Novi pločnik, stilski kandelabri i kao kruna svega – velika fontana na Trgu Slobode.  Od prvobitno zamišljenog mesta u parku se odustalo jer je novouređeni trg sada nudio svoje neiskorišćeno prostranstvo. Renesansa Subotice dogodila se u godinama kada je svako novo leto donosilo nove slobode za koje se verovalo da nužno nose napredak. Nošen takvim optimizmom grad je doživeo procvat a u kolektivno pamćenje će se urezati simbol tog vremena – Zelena fontana. U sveopštem oduševljenju niko se nije ljutio što nema svih najavljenih atrakcija kao što su svetlosni efekti i muzika, i što mlazovi vode ne prskaju ravnomerno…Građani su opsedali ovaj vodoskok koji im je, osim žubora, pružao i taj komfor da na njegovom zidu može da se sedi. Svaki segment ruba fontane je jedno sedište od keramike koja je čuvala toplinu i noću.

Propadanje

Svako kritičko mišljenje o izgledu i materijalu bilo je ravno jeresi. Može biti da je to jedan od razloga što niko nije smeo da prizna, ono što je bilo očigledno, da je glazura vrlo brzo počela da se oštećuje. Uveravanja da svaki deo može biti zamenjen, nisu bila uteha onome kome je bilo jasno da svi segmenti propadaju ravnomerno. Posle četvrt veka zelenu fontanu ipak nije zaustavila potrošena Žolnai keramika nego propali mehanizam ispod nje koji nije bio vidljiv posmatračima. Ispostavljena cena popravke bila je gotovo ravna vrednosti nove fontane. U godini kada su palićke slavile stoti rođendan, ona koja je bila najdraža građanima, bila je mrtva.

Upravo ta sentimentalna vezanost Subotičana za Zelenu fontanu, predstavlja i kočnicu da se donese racionalna odluka o njenoj budućnosti. Do leta 2017. još nije rešeno da li je zameniti  istovetnom koja će opet imati ograničeni vek, ili graditi neku sasvim novu i tako sahraniti uspomene generacija.  Šta god se na tom mestu bude radilo, biće to operacija “na otvorenom srcu”. Onaj ko bi se usudio da napravi drastičnu promenu, rizikovao bi da sebi pribavi “prokletstvo” onih koji su ukinuli subotički tramvaj. Zelena fontana je, osim u uspomene, ušla u monografije, na razglednice i fotografije zajedno sa Gradskom kućom u pozadini. Postala je deo subotičkog identiteta.

Lansky 

(Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br 21, 2017. godine)