Prvi automati za kockanje u Subotici i jedna stara igra na sreću

Kada su se u Subotici pojavili prvi poker aparati, slot mašine i drugi automati za kockanje? Početkom devedesetih? Krajem osamdesetih? Nije puno trebalo pa da svaki tadašnji lokal dobije bar po jednu takvu mamiparu dok su pojedina mesta bila baš specijalizovana za instant kockanje. Bilo je to u tesnoj vezi sa nestajanjem socijalističkog društvenog uređenja u kom su igre na sreću bile monopol države a kockanje strogo zabranjeno, čak i u privatnim stanovima.

Ipak, jedna stara novinska vest odaje da je nešto slično postojalo i u ono ozbiljno vreme koje zovemo: „Dok je Tito bio živ“. Godine 1969. „Subotičke“ pišu da u izvesnim gradskim lokalima postoje automati za kockanje (prema podacima poreskih organa – oko 40 komada). Opisujući jednu takvu šarenu metalnu kutiju na kojoj piše „Bingo“, novinar dolazi do zaključka da je automat podešen tako da više uzima nego što daje.

„Na ovoj vrsti kocke dobijaju samo vlasnici automata. Ta mala metalna kutija proždire stotine komada metalnog novca a vraća dva, tri, ili najviše deset dinara. Ne zove se svaki automat Bingo ali svima im je zajedničko što su se prošvercovali pored poreskih organa i sad zauzimaju počasna mesta u ugostiteljskim radnjama subotičke opštine“- navodi se u novinama novembra 1969. godine.

„Za sada samo po neki vlasnik automata plaća neku vrstu paušalnog poreza u iznosu od hiljadu dinara godišnje, što je sasvim beznačajna suma ako se zna da svaki automat donese svom vlasniku pet puta toliko čistog prihoda – mesečno. Uz sve to još i činjenica da automate opsedaju  učenici osnovnih i srednjih škola, koji se sada formiraju kao ljudi a stiču navike onih koji ceo dan žive u kafanama, bifeima i ćumezima.“

Sve je to objašnjeno uz još više detalja i apel da se ovim pitanjem pozabavi Socijalistički savez i Savez omladine.

Izgleda da se neko ubrzo i pozabavio tim čudom jer „Bingo“ i slične šarene mašine nisu dugo opstale u Subotici. Država je držala šapu preko igara na sreću prvenstveno zbog svoje kase pa tek onda zbog socijalističkog morala. Stoga čudi kako su automati uspeli da se uvuku u ono vreme, makar na kratko. Osim toga, opstala je jedna mnogo popularnija igra – Tombola. Vlast je prepustila sportskim klubovima i još nekim udruženjima da u svojoj režiji organizuju tombolu i tako sebi obezbede izvesne prihode. Mnogim klubovima je to predstavljalo značajnu stavku u budžetu jer je ova igra punila sve sale, od velikih kao ona u „Zanatskoj“, do manjih kao što su bile klupske prostorije „Bačke“ u ulici Matije Gupca, gde su sa požutelih fotografija uramljenih na zidu, gledali predratni fudbaleri. Pored vitrina napunjenih starim trofejima i zastavicama, stajala je tabla sa brojevima iza kojih se palila lampica onim redom kojim bi bili izvučeni iz bubnja. Prvi igrač koji popuni svoj listić izvučenim brojevima, morao je da drekne i tako svima da do znanja da je ovaj krug završen i da je dobitak njegov. Tada je sledila pauza za prodaju novog kruga listića.

Foto: MILKO

Ove tombola-večeri su prestale u vreme kada su se pojavile prve kockarnice. Najpre je Lutrija Vojvodine 1988. godine preuredila Vilu Lujzu u jedan pravi kazino, međutim, to nije bilo mesto za onaj svet iz zadimljenih društvenih klubova u kojima su se izvlačile kuglice. Nova mesta su možda preuzela neke od mlađih igrača tombole ali to ne mora biti presudno. Stara igra je jednostavno došla do svog kraja, zajedno sa jednom zemljom i njenim vremenom koje je isteklo.

Lansky