Prvi pešački prelazi u Subotici

Prvi automobil pojavio se u Subotici 1901. godine, a taj broj se do leta 1929. popeo na 250 motornih vozila. Redak gradski saobraćaj su činili tramvaji i fijakeri koji su pored zaprega koristili široke subotičke ulice, međutim, svi oni zajedno nisu smetali pešacima koji su slobodno šetali po putevima i prelazili ih gde im je volja.

Pešački prelazi kao rešenje postojali su u svetu, ipak, trebalo je da prođe još neko vreme da bele linije ispresecaju naš grad. Kada su motorna vozila počela da se množe do mere kada saobraćaj zahteva viši nivo organizacije, prve „zebre“ u Subotici iscrtane su 1957. godine.

U one ulice u centru grada koje su još uvek bile popločane kamenom i klinkerom, pešački prelazi su ugrađeni. Na takvim mestima „zebre“ su oblikovane kombinovanjem žute i granitne, ili krupne i sitne kocke.

Nisu Subotičani odmah disciplinovano prihvatili nova pravila o prelaženju kolovaza. Jedna karikatura iz Subotičkih novina tih godina pokazuje pešake koji prelaze svuda osim gde je propisano, izuzev jednog koji se drži propisa i za koga posmatrači komentarišu: „Ovaj sigurno nije iz Subotice.“

Horizontalna putna signalizacija

Ko je izmislio onu belu isprekidanu liniju koja po sredini deli kolovoz? Sve ima svoj početak, pa tako i ova linija. Vozili su se automobili drumovima i ulicama, ali u početku nije bilo razdvajanja traka. Medicinska sestra Džun Mekerol (June McCarroll) iz Kalifornije možda nije jedina koja je došla na tu ideju, ali je prva koja je rešila da je progura. Bilo je to nakon što je sa svojim “Fordom T” morala da siđe sa puta jer se njegovom sredinom širio teretni kamion. Borba za pravo svakoga na svoju polovinu džade počela je nakon te saobraćajne nezgode 1917. godine.

Džun je svoju ideju o razgraničenju puta na levu i desnu traku iznela lokalnoj privrednoj komori i okrugu, ali je oni nisu poslušali. Nakon toga je sama uzela četku i farbu u ruke i iscrtala liniju na jednoj deonici puta koji je danas poznat kao US Route 99. Preko mesnog kluba žena i udruženja, pokrenula je akciju pisanja pisama institucijama na državnom nivou sve dok inicijativa nije urodila plodom, novembra 1924. godine, kada ju je usvojila komisija za puteve u Kaliforniji. Nije prošlo mnogo, a ideja je prihvaćena na globalnom nivou.

Prvi semafor kod hotela Patria

Prvi semafor na svetu postavljen je u Londonu krajem 1868. godine ispred Parlamenta. Radio je na plin i njegov izgled je više naginjao železničkoj signalizaciji. Plin je bio razlog i njegove propasti. Eksplodirao je i izgoreo nakon samo godinu dana, ali se pamti kao prvi. Za električne semafore ipak se morao sačekati dvadeseti vek. Kada je naš grad u pitanju, prvim subotičkim semaforom 1967. godine na velikoj raskrsnici kod Patrije upravljao je saobraćajni milicioner iz male kabine.

Samo devet godina kasnije Subotičani su imali „zeleni talas“ – mogućnost da se uz određeno prilagođavanje brzine duž cele jedne deonice prođe bez zaustavljanja. Koordinacija rada semafora uspostavljena je duž subotičke „magistrale“, na deonici od Vatrogasnog doma do Ulice Jovana Mikića.

Množili su se semafori, a sa njima i prekršaji zbog nepoštovanja boja na njima. Zbog toga je 1980. godine na najprometnijim raskrsnicama u Subotici uveden „trafofoto“. Vozači su od tada mogli da dobiju fotografiju kao dokaz da su prošli kroz crveno.

Šest godina kasnije, pešaci su sa specijalnog zvučnika dobili audio-stimulans kada je trenutak da pređu zebru. To je namenjeno prvenstveno slepima i slabovidima, ali se mislilo i na osobe sa daltonizmom. Zato se crvenoj boji dodaje i nešto narandžaste, a zelena u svom tonu ima i malo plave, jer ih tako razlikuju i daltonisti. Semafori (grčka reč – nosač znakova) kod nas su 2015. godine dobili poboljšanje – trepćuće zeleno svetlo.

Lansky