Putopis Subotičanina koji je posetio Černobilj

Borko Rastović, po zanimanju Senior Software Developer nedavno je imao prilike da poseti Černobilj i uđe u čuvenu Zonu. Svoja iskustva sa tog putovanja ekskluzivno otkriva za Telegraf.rs

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

O Černobiljskoj katastrofi ne znam mnogo. Imao sam nepunih 10 godina i sećam je se onoliko koliko i bilo koje oluje u rodnoj Subotici. Ova “oluja” se pak desila 1.000 kilometara dalje i njome je bila zahvaćena cela Evropa. Nazivaju je najvećom tehnološkom katastrofom u istoriji čovečanstva i verovatno je nešto najbliže apokalipsi što ćemo ikada imati prilike da doživimo. Barem se nadam. Nakon toga, o Černobilju sam samo čitao. I nastavio je da me fascinira. Zašto, ne znam ni sam.

S obzirom na to da radim u Infostudu kao programer, vrlo često imam prilike da posetim stručne konferencije u celoj Evropi. Jedna od njih, održavala se krajem juna u Kijevu u Ukrajini, a preporučio ju mi je kolega programer. Put mi je bio u potpunosti organizovan, ali ja sam  znao da za sebe želim i nešto više i to nisam mogao da propustim. Černobilj. I počeo sam da planiram. Negde u to vreme počela je da se prikazuje i istoimena serija. Nisam je gledao. Želeo sam autentično, neiskvareno iskustvo. Na kraju krajeva, to sam i dobio.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Postoji nekoliko lokalnih agencija koje u svojoj ponudi imaju posetu Zoni. Da li su to turističke agencije ili ne, upitno je, jer po ukrajinskom zakonu turistima je ulazak u Zonu zabranjen. Mi smo tokom posete imali zvanje “mladih naučnika koji žele da zadovolje svoju istraživačku radoznalost“.Aranžman se kupuje na sajtu agencije i postoje dve glavne opcije za organizovane grupe. Prvo, jednodnevna posete, organizuje se svakodnevno i predstavlja najpopularniju opcijju. To je prilika da posetioci za stotinjak evra uđu u Zonu, naprave par fotki i vrate se isti dan. Drugo, dvodnevna tura, koja uključuje noćenje u jedinom hotelu u Černobilju. Prilikom prijave dovoljno je popuniti ime i prezime i tačan broj pasoša. Dozvola za ulazak u Zonu, koja se dobija od ukrajinske vojske, glasi na osobu koja se prijavljuje, bez izuzetka.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Moja černobiljska avantura počinje okupljanjem na kijevskom Trgu nezavisnosti u 08:15 ujutro. Vodič je srećan jer nas je u grupi samo jedanaest i što idemo na dvodnevnu turu, pa će njegov posao biti umnogome lakši. Nećemo nigde žuriti i imaćemo priliku da doživimo mnogo više. Društvo je šaroliko, internacionalno i spremno za interakciju. Odmah započinjem razgovor sa jednim Amerikancem i njegovom verenicom Turkinjom koji su u poslednjih godinu dana u misiji obilaska sveta. Ostatak grupe čine dva Kanađanina, Irac, Poljakinja i četvoro Čeha.

Po ulasku u klimatizovani Sprinter minibus, vodič nam potura da potpišemo nekoliko dokumenta. Jedan za preuzimanje lične odgovornosti, drugi kao garanciju da nemamo bilo kakve medicinske smetnje, ali i davanje dozvole za konfiskaciju bilo kog ličnog predmeta koji tokom boravka u Zoni bude kontaminiran.

Od agencije dobijamo i lične Gajgerove brojače. Nekako, tek sada počinjem da budem svestan mogućeg zdravstvenog rizika ovog svog černobiljskog poduhvata. Na sreću, kasno je da se odustane.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Put ka Zoni trajaće nešto više dva sata, a tokom tog putovanja na TV-u nam puštaju  dokumentarac o aprilskim dešavanjima te davne 1986. godine. O tome verovatno svi znaju ponešto. Pre svega, meni lično, najupečatljiviji su video zapisi i svedočenja ljudi, vatrogasaca, lekara i svih onih koji su tih meseci bili na dužnosti i koji su učinili da černobiljska katastrofa ne postane i svetska. Sama ideja da je čist osećaj dužnosti naterao inicijalne likvidatore (ljude koji su bili angažovani na saniranju posledica), na dela koja su definisala njihovo herojstvo, u nekoliko navrata me tera na suze. Nisam izdržao. Osećaj je vrlo težak i moja moralna dilema dobija dimenziju. Nisam siguran da li meni kao turisti ovde uopšte mesto.

Dva sata kasnije stižemo na prvi kontrolni punkt. Ulazak u tzv. Zonu od 30 kilometara. Vojnici detaljno proveravaju naše dokumente, upoređujući imena i brojeve pasoša sa štampanom listom. Stepen kontrole je na visokom nivou. U Zoni, besposlenima mesta nema. U njoj nema života, osim opet po specijalnoj dozvoli i nema zadržavanja osim po specijalnom odobrenju. Dobijamo lične dozimetre koje smo u obavezi da nosimo oko vrata tokom celog boravka. Naš vodič pak, dobija uređaj za satelitsko praćenje kojim će vojska kontrolisati kretanje grupe unutar Zone. Meni i mojim saputnicima je sada već više nego jasno, ovde nema šale.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Pravila za boravak su stroga. Pušenje i konzumiranje hrane i pića na otvorenom prostoru u celoj Zoni je zabranjeno. Telo mora biti pokriveno sve vreme, nema kratkih pantalona, ni kratkih majica. Kapa ili kačket za zaštitu glave su obavezni. Temperatura tog jutra je već dostigla 30 stepeni, dan je vreo, ali znam da ću tokom dva dana ovo pravili ispoštovati do kraja, jer je opasnost od kontaminacije realna. Sedanje, dodirivanje zgrada, biljaka i svega ostalog, takođe je zabranjeno osim na mestima koja su jasno označena, mada moram da priznam da ta mesta baš i nisam uočio.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Nastavljamo put. Drugi kontrolni punkt, ulazak u Zonu od 10 kilometara, još jedna provera pasoša. Prvi susret sa tihim ubicom, radijacijom imali smo u selu Kopači. Naši Gajgerovi brojači podešeni da reaguju na samo dvostruku vrednost od normalne (0,30 us/h mikro siverta po času) su zapištali gotovo u isto vreme. Vodič nam spuštanjem detektora na tačno određeno mesto na zemlji pokazuje prvi tzv. hotspot, mesto na kome radijacija dostiže maksimum u odnosu na okruženje. Brojač skače na 50 puta veću vrednost od normalne. U neverici to proveravamo i ubrzano se udaljavamo, jer ipak 50x nije malo. Kasnije ćemo se uveriti da ova nije ništa, ni blizu onoga što može da se izmeri. Selo Kopači je nakon nesreće bilo toliko zagađeno da je odlučeno da ljudi iz njega jednostavno isele. Ni kuće nisu srušene, ostale su takve kakve jesu, ali „sažvakane“ vegetacijom.

Poseta Pripjatu, gradu duhova, ostavlja sličan utisak, ali na grandioznijem nivou. Bolnica, hotel, škole, stambene zgrade, raskrsnice, šetališta, ništa se ne prepoznaje. Sve je tu, barem samo beton i gvožđe koje polako rđa, truli i raspada se. Zastajemo svuda, i na svakoj lokaciji od vodiča dobijamo po 15, 20 minuta vremena za samostalno istraživanje. Pokazuje nam fotografije pojedinih lokacija iz perioda pre katastrofe. Penjemo se na šesnaestospratnicu. Polako silazimo sprat po sprat, ulazimo u napuštene stanove, koji su manje više ispražnjeni i od nameštaja i od uspomena. Tu i tamo neke sobne papuče, klizaljke, dečija slikovnica, mnogo knjiga, đačkih udžbenika, čak i klavir. Sve debelo „sažvakano“ propadanjem, pauzirano u vremenu i zaboravljeno od ljudi kojima je nekada nešto značilo. Ipak su to samo stvari. Stanovnici Pripjata otišli su u žurbi, preko noći, naređeno im je, nisu imali izbora.

Noć smo proveli u hotelu Desyatka, neposredno po izlasku iz desetokilometarske Zone, preumorni i iscrpljeni od šetnje.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Sledeći dan odlazimo u Černobilj 2. Gradić je osnovan takođe namenski, kao i Pripjat, ali za elitne pripadnike vojske i njihove porodice. U njemu se nalazi ogromna metalna mrežasta struktura visoka 150 metara i dugačka preko 700, DUGA2 radar. Originalno, on je trebalo da služi kao sistem za ranu najavu lansiranja interkontinentalnih raketa od strane suparnika tadašnjeg SSSR-a. Ili barem je tako komunicirano javnosti. Prema nekim teorijama zavere, moguće je da su je sovjeti koristili i za kontrolu uma. S obzirom na grandioznost ove strukture, nije mi teško da poverujem ni u šta. U jedinoj osnovnoj školi pronalazim đačku vežbanku. Poslednji unos je 8. maj 1986. godine. Za razliku od stanovnika Pripjata, stanovnici Černobila 2, imali su dve nedelje da se spakuju i da mirno napuste grad.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Plan je da posetu Zoni završimo odlaskom kod sedamdesetčetvorogodišnje bake, koja je povratnik sa specijalnom dozvolom za život u Zoni. Živi u udaljenom selu na beloruskoj granici, potpuno sama u napuštenom selu. Dogovaramo se da sakupimo oko jednog evra po osobi i to za osnovne namirnice, kao znak zahvalnosti.  Dočekuje nas živahna starica, bez bora na licu. Uvodi nas u svoj dom i priča o životu. Sve što joj nedostaje su ljudi. Poslednje goste imala je pre tri nedelje.

Rok za napuštanje zone je 19h. Na kontrolnog punktu imamo kontrolu radijacije u vrlo čudnoj napravi koja verovatno datira iz sovjetskog vremena. Isti takav detektor dočekao nas je i na izlasku iz 30km zone. Ovde predajemo lične dozimetre radi kontrole nivoa radijacije koji smo primili tokom dvodnevnog boravka u Zoni.

Nakon što sam se vratio ljudi, posebno kolege vrlo su me često pitali – otkud ti tamo? Zar tamo nema radijacije? Vrlo je jednostavno i logično. Mi se nismo kretali iole opasnijim delovima, vodič nam to ne bi ni dozvolio. Na kraju krajeva, on je u Zoni skoro svaki dan.

Kada se uzme prosek nivoa radijacije koje telo absorbuje tokom godine u normalnim uslovima, ono što smo mi primili tokom dva dana u skladu je sa dnevnim prosekom.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Naravno da postoje mesta na kojima je radijacija tolika da život nije ni moguć. Kažu da se u delovima Crvene šume ne čuje ni cvrkut ptica, životinje jednostavno osete radijaciju, a naučnici, navodno, samo na osnovu jačine tog cvrkuta mogu da procene kolika je zagađenost u tom području. Vodič nam je u nekoliko navrata pokazao mesta na kome radijacija dostiže maksimume, a to je samo u okviru putanje kojom smo se mi kretali. Najveća vrednost koju sam izmerio je 2.500 puta veća od normalne i to na malo očekivanom mestu – u dnu najniže kapsule vrteške u luna parku Pripjata, luna parku koji nikada nije otvoren.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Ostaje mi osećaj sete. Čini se kao da je paradigma moderne civilizacije tamo u Zoni nekako izvrnuta. Ili je možda samo vraćena u svoj originalni oblik. Iako u ulozi turiste – posmatrača, nisam imao osećaj da doživljavam nešto nesvakidašnje ili egzotično. Ljudi iz takvog razloga posećuju zoološke vrtove i botaničke bašte. Pripjat nije to. Kao da sam bio nateran da pogledam u sebe, da u kontekstu te pustoši, sebe stavim na mesto onoga ko je posmatran. U Zoni, egzotika je sam čovek, a priroda je posmatrač i kao da mu se na svakom ćošku podrugljivo podsmeva i šapuće “Mogu ja i bez tebe”. Na kraju krajeva, život uvek nađe način. I uvek uspostavi savršenu ravnotežu, svojevrsni ekvilibrijum, u kome svi učesnici ekosistema nađu savršenu meru egzistencije, sa čovekom ili bez njega. Bilo je zadovoljstvo videti da priroda još uvek poseduje tu jedinstvenu moć.

 

Telegraf.rs



KOMENTARI

  1. Sale kaže:

    Koliko god je tema mračna i tužna, hvala vam na ovoj priči. Serija je serija ali ovo je iz prve ruke.

  2. Petar kaže:

    Zanimljiva reportaža.
    Hvala vam.

  3. Jedna kaže:

    lepo napisano, autor ima smisla za naraciju. zanimljiva reportaža!

  4. punisher kaže:

    bravo bravo.
    Lepo napisan tekst

  5. Bogdan kaže:

    Hm, da li je onda period poluraspada kraći nego što su nas učili? Ako se uzme u obzirada je bio nemoguć i zabranjen život u mestima gde ljudi sada ipak mogu da borave poput te bakice? Da nije to bila više propaganda i vežba sa namerom da se proveri gotovost države da obavi evakuaciju u sličnim, možda i nuklearnim napadima? Da li je….? Možda je..?

OSTAVITE KOMENTAR