RADIJALAC (Sugarut)

RADIJALAC (Aleja Maršala Tita)

ŠUGARUT (mađarski) – RADIJALNI PUT

Radijalan (lat.) – usmeren u pravcu radijusa, zrakast

Subotica na početku dvadesetog veka. U vremenu Belle epoque, kada se verovalo da je prošlo vreme svih sukoba a nije se slutilo da je na pragu rat svih ratova, Subotica je na vrhuncu graditeljskog zamaha i povarošenja.
Nova Gradska kuća još nije završena a planira se prvi gradski bulevar.
Smernice inženjera Kenjveš Tot Mihalja jesu izgradnja širokih ulica, trgova, parkova, dečjih igrališta…

Godine 1910. nacrtan je plan baroknog bulevara u pravcu Dudove šume, koja tada još nije gradski park, jer je od centra deli siromašno  naselje, po sred kojeg teče potok.

I nakon Velikog rata, ta ideja i dalje živi.

Tada je nosilac te ideje glavni gradski inženjer Konstantin Kosta Petrović. On, 1930. godine, gradskom predstavništvu predlaže :

„Već nekoliko desetina godina građanstvo vodi jaku borbu, da se otvori tvz „Radijalni put“ (produženje Pašićeve ulice do gradske šume). Potrebu ovoga uvidelo je Gradsko predstavništvo ne samo pre rata, nego i u vremenu posle oslobođenja, ali zbog nesretnog  sticanja prilika sprovođenje u život ovog  plana uvek je osujećeno bilo. Sad smatramo da je najpogodnije vreme za to, i sprovođenje istoga gr. predstavništvo bi najveći posao poslednjih desetina godina svršilo u interesu grada Subotice.

Potrebno je otvoriti ulicu i u pogledu uređenja i ulepšavanja grada Subotice. Ovo je prirodna linija razvića grada i osim toga što bi novim redom palata obdaren bio grad, centar grada bi se približio šumi, koja leži na periferiji grada.“

Gradski odbornik Kalman Prčić naglašava “da je pitanje otvaranja ovog puta od davnog porekla. Pošto kućevlasnici neće moći graditi na ovom putu nove kuće jer nemaju novaca, i pošto bi se eksproprisanjem za ovaj put uništilo jedno veliko industrijsko preduzeće, a pored toga je mesto gde bi se ovaj put otvorio dosta nisko, te bi nasipavanje mnogo troška iziskivalo predlaže i zbog finansijskih razloga da se pitanje skine sa dnevnog reda.“

Tadašnji problem sa eksproprijacijom privatnih kuća i objekata koji su se našli na trasi,ostaće do danas najveća prepreka širenju centra prema rubovima grada. Karakter velikih subotičkih naselja sa privatnim prizemnim kućama činio je svaki takav poduhvat prilično skupim i to je najkrupniji razlog zbog čega nije ostvaren plan o dva velika bulevara koji bi se ukrstili u centru.

Prostor današnje Aleje

Posle Drugog svetskog rata, novi Direktivni urbanistički plan (1952. g), u osnovi ima ideje koje su ranije zacrtane. On predviđa izgradnju više bulevara koji nisu prolazni nego vode od centra u velike parkove. Prvi je avenija koja spaja novu putničku željezničku stanicu sa parkom ispred Gradske kuće, a zatim dalje vodi postojećim širokim putem (ul. Matka Vukovića) prema zapadu, na „Somborsku kapiju”. To nije izlazni put jer je na njegovom kraju tada prazan prostor (Stočna pijaca) na kome se projektuje glavni fiskulturni centar i park, uz već postojeća Bačkina igrališta.
Druga avenija je široki, zelenilom ispunjeni šetališni put, koji polazi iz gradskog centra, jedan prema severu u park Dudova šuma a drugi na jug, u veliki Narodni park i sportska igrališta.
Taj plan međunarodni put izmešta izvan grada a prstenaste zaobilaznice služe transportu i saobraćaju.
Radijalni put, kolokvijalno Radijalac, jeste ostvarenje četvrtine te velike ideje, dok je Narodni park (danas promenada Prozivka), stao na pola puta do centra, do kojeg je trebao da prodre Prvomajskom ulicom kao osovinom.

Godine 1957. počela je izgradnja prvih stambenih zgrada na budućoj Aleji Maršala Tita.

Stanove u njima zauzimaju državni službenici, pripadnici JNA i milicije. Novo naselje prodire kroz ruralno tkivo te je u tim godinama to i fizički i metaforički granica susreta dve Subotice – one gradske i one izrazito seoske. Koliko su potok, bare i krive tarabe bili savršena kulisa za bezbrižno detinjstvo, toliko je ta pastorala bila nesnosna mladosti koja je želela da živi po savremenim uzorima.  Pred starijima je bio teži zadatak. Odreći se starih navika i shvatiti šta sve znači moderno stanovanje. Sa tim starim navikama, neki bi ih nazvali tradicijama, išlo je teže. Još krajem šezdesetih, klanje svinja iza zgrada, bio je uobičajen prizor.

U Investicionom elaboratu se kaže :

„Ostvarenjem ovog investicionog programa naš grad ne samo što bi dobio nove kvalitetne stambene površine, nego bi se njegov uži centar u urbanističkom smislu pravilno formirao, jer bi ove impozantne građevine uticale na formiranje gradskog lika, što je veoma važno u sadašnjim uslovima, kada naš, relativno veliki grad, ima još uvek seoski karakter, usled krajnje slabo rešenih urbanističkih problema.“

U cilju iznalaženja najekonomičnijeg rešenja za problem koji postoji u stambenoj izgradnji Subotice, Direkcija za stambenu izgradnju je sačinila investicioni program za izgradnju „stambene kule” sa podrumom, prizemljem i 8 spratova. Zgrada sa 36 stanova bi u podrumu imala kotlarnicu a u potkrovlju potpuno automatizovanu praonicu i prostor za sušenje veša.

„Stanovanje u višespratnicama ima svoje prednosti nad prizemnim zgradama. Prva prednost je  čist zrak na većim visinama i više sunca. Daljnje prednosti su u tome, što se sa ove zgrade lakše može naći tehničko rešenje za mnoge stvari u izgradnji prema broju stanova, nego sa prizemne zgrade, kao što je centralno grejanje, lift sa višespratnice, bacanje otpadaka i sl.“

„Nezgodna strana je za familije koje imaju malu decu usled ograničenog prostora i stepenica.“

Godine 1962. ravničarski grad željan vidika, dobio je prva dva stambena solitera.U njih se većinom  uselila tadašnja društvena elita. Bili su to obrazovani mladi i ljudi srednje generacije koji su zauzimali značajnije pozicije u društvu.

Tih šezdesetih, gradi se u kontinuitetu ali planovi trpe određene izmene u delu prema Dudovoj šumi. Izostaje i izgradnja takozvanog tržno – opslužnog centra, sa kafanama, radnjama i servisima. Od svega je podignuta samo samoposluga.
Upravo tu treba tražiti razlog zašto Radijalac nije zamenio Korzo kao omiljena gradska promenada. Ni jedna kafanica ili bašta, nije našla svoje mesto ovde. U tadašnjoj planskoj ekonomiji, ne vladaju tržišni zakoni kakve danas znamo.

Istini za volju, u svojih prvih petnaestak godina postojanja, šetalištem je zagospodarila omladina ovog kraja, sve dok redukcije struje krajem sedamdesetih nisu ostavile Radijalac u mraku.

Krajem osamdesetih biće izgrađena dva mala zanatsko trgovačka centra, za malu privredu, kako se tada zvanično nazivao mali privatni biznis. Međutim, ni poslovno ni arhitektonski, oni nisu bili dorasli najlepšoj subotičkoj aleji.

Ipak, to je prijatno mesto za stanovanje. Najkomfornije i daleko najmodernije u ono vreme. Po rezultatima popisa iz 1971. godine, u tom momentu je tek nešto više od 30 procenata subotičkog stambenog fonda sagrađeno od tvrdog materijala, vodovod ima svaki četvrti stan a kupatilo tek svaki peti.

Na kraju prve decenije postojanja, 1968. godine, kao kruna na kraju Aleje, izgrađena je sajamsko sportska hala kvadratne osnove i atraktivnog krova zvanog HIPERBOLIČNI PARABOLOID.

(Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br 15-16, 2012. godine)