Na pola puta od Beograda do Budimpešte, u Subotici na Gradskom stadionu, spikeri Radivoje i Đerđ jedan do drugog prenosili su utakmicu Spartak – Crvena zvezda, na mađarskom i srpskom, kombinovano. Bilo je proleće 1973. godine kada se pred prepunim tribinama igrala utakmica između plavih i crveno – belih. Novine pišu o utakmici ali posebno ističu ovu atrakciju. Dva najčuvenija sportska radio reportera – Radivoje Marković u Jugoslaviji i Đerđ Sepeši u Mađarskoj, prvi put na istom zadatku.
Radivoje i Đerđ
Kada je fudbalske utakmice u Mađarskoj počela da prenosi televizija, gledaoci su utišavali ton i uz sliku slušali njegov radio prenos. Đerđ Sepeši je govorio tako živopisno da su se slušaoci osećali kao na stadionu. Ovaj čuveni mađarski radio reporter, rođen podno tvrđave Sepeši var kao Fridlender Đerđ, želeo je da bude fudbaler ali kada je shvatio da su vršnjaci talentovaniji od njega, krenuo je za novinarskim hlebom. Stigao je do srca milona slušalaca pa su ga smatrali dvanaestim igračem „Lake konjice“, najslavnjeg tima mađarske reprezentacije koji je predvodio Ferenc Puškaš.
Radivoje Marković je nešto starija generacija. Njegov glas se čuo sa Radio Beograda još tridesetih godina. Radio program je bio osnovno informativno sredstvo u vreme u kome je Radivoje živeo, stoga ne čudi što je svako poznavao njegov glas. Još i danas ga čujemo u špici sportskog programa (Gol, gol, gol…). Bio je izveštač sa sedam Olimpijada i šest svetskih prvenstava. Kada su Marka Markovića, jednog od njegovih naslednika, pitali kako je njegova generacija spikera uspela da se probije pored Radivoja, voditelj emisije „Indirekt“ je odgovorio… indirektno:
„Znate, vreme Radivoja Markovića je trajalo dok se nisu pojavili tranzistori i dok gledaoci nisu počeli da ih donose na stadion. Do tada je gol bio tek kad to kaže Radivoje.“
Reči ova dva velikana novinarstva nisu zauvek nestale u etru nakon što su izgovorene. Iza njih su i knjige, publikacije, naučni radovi…
Sokol
Uživanje u fudbalskim utakmicama na Spartaku bilo je potpunije ako je tranzistor bio na uhu. Tako su se pratila dešavanja i na ostalim stadionima. Najprisutniji je bio tranzistor sovjetske proizvodnje SOKOL 403. Bio je to ozbiljan i pouzdan aparat ali krajnje staromodnog dizajna. Možda je on nekad i izgledao moderno. Sigurno je bilo tako, tamo nekih šezdesetih, pedesetih… Sav presvučen crnom kožom, videlo se da je napravljen da traje sto godina. To mu je bila i mana jer je mlad čovek voleo da bude moderan u svemu, pa i kad je u tehnika u pitanju. Tako je to i danas.
Mlađi su olako otpisivani večiti SOKOL a kupovali lepe male jeftine tranzistore čiji je vek je bio kratak i opet bi se nevoljno vraćali starom neuništivom Sokolu, koji je izgledao još gore od kada više nisu mogle da se nabave odgovarajuće baterije, pa se lepljivom trakom na njega fiksirala ona velika od 4,5 V. Sve je prolazilo ali Sokol je ostajao. Danas sve gledamo drugim očima pa tako i njega.
Sokole – izvini što smo te se sramili.
Vreme sporta i razonode
“Ovo je program kao torta, red muzike pa red sporta. Nikad ne izlazi iz mode Vreme sporta i razonode” – tako je išla muzička špica koju je pevao Boris Bizetić.
Bezbrižni džingl najavljivao je zabavu ali za ljubitelje fudbala nije tu bilo ni slova o razonodi već obavezna nervoza u stomaku i napinjanje živaca na svaku graju sa ko zna kog stadiona i ono: Gol, gol, goool ! Geografija ovog sveta bila je: Bijeli brijeg, Topčidersko brdo, Bilino polje, kraj Bistrice, Marjan, Čair, Kantrida, Grbavica… Sve do proleća 1992. kada se radio reporter iz Bitolja uključio u program da potvrdi da je i na stadionu Pelistera završena utakmica. Za poslednje javljanje imao je da konstatuje kao i uvek nedeljom popodne, da je nakon 90 minuta sudija označio kraj utakmice i da je gostujući Spartak pobedio domaćina rezultatom 2:0.
A onda se makedonski reporter pozdravio sa slušaocima emisije „Vreme sporta i razonode“ i sa studijom u Beogradu. Završena je poslednja utakmica, poslednjeg kola prvenstva 1991/1992, a kako je po njegovim rečima Fudbalski savez Makedonije odlučio da od sledeće sezone organizuje sopstvenu ligu, reporter se odjavio poslednji put. Ne ovog popodneva, ne u ovoj sezoni, nego zauvek.
Pala je zavesa na jednu priču o Prvoj ligi, Velikoj četvorki i uzbudljivim nedeljnim popodnevima na stadionima širom velike zemlje. Pozdrav sa utakmice Pelister – Spartak bio je poslednji i tužan, ali barem ljudski. Sa stadiona u Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici nije imao ko da se javi jer nije bilo ni fudbalera ni fudbala. Tih dana su stizale vesti o sukobima i mrtvima. Poslednja utakmica čuvenog Veleža bila je upravo u Subotici. Autobus sa igračima više nije mogao da se vrati u Mostar pa su fudbaleri raspušteni. Timovi iz Hrvatske i Slovenije istupili su iz takmičenja godinu dana ranije.
Biće još fudbala, biće i radio prenosa ali nikada više kao do tad.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Fotografije 1-5 su vazni i znacajni dokumenti jedne epohe, pa ako bas hocete i svedocanstvo civilizacijskog dometa i opste kulture na prelazu izmedju 60-tih i 70-tih godina proslog veka. Na prve dve slike osim dvojice slavnih sportskih reportera, vidimo i zadnju rec radio tehnike. Odasiljac koji stane u jedan manji kofer, sa teleskop antenom, par baterija sa strane i sve to radi na zelenoj travi potpuno autarkno. Na sledecoj fotografiji je jedan od pocetaka organizovanog fudbalskog navijanja i stvaranje cvrstog navijackog jezgra. Vidimo grupu od jedno desetak mladih ljudi sa kapama i klupskim zastavama, ispred svih glavni sa salom a sa strane „odgovorni drug“ zaduzen za organizaciju. Oni koji nastupaju iza vodje, u formaciji tipa „razbijena vojska“ su se ispocetka svoje navijacke karijere okretali oko sebe da ih neko poznati slucajno ne vidi. Hodati posred Korza i pevati na sav glas – /Napred snazno plavo-beli/Subotica se veseli/ bilo je neuobicajeno i uglavnom je izazivalo cudjenje i potsmeh okoline i prolaznika. Na sledecoj fotografiji vidimo ljubitelje fudbala, sve pristojan svet , kravata, sesir, mantil. Kao dokaz da je publika bila pristojna i ugladjena je situacija koji se vidi vec na sledecoj slici. Masa naroda, stadion popunjen do poslednjeg mesta i naravno tu je i obavezna Narodna Milicija. Kada pogledamo prisutne milcionere odmah je uocljivo da su sasvim obicno i normalno odeveni u svoju svakodnevnu sluzbenu uniformu. Bez borbeno-ratne odece i slemova, nemaju kod sebe, ni oruzje ni gumene pendreke, nikakve gas maske niti elektosokere i sprejeve sa suzavcem. Nista. Nigde ni traga od nekakvog nasilja, siledzijstva, intervencije ili bilo kakve upotrebe sile. Ako bi se stvorila guzva i trebalo je osloboditi prolaz, bilo je dovoljno da kazu – molim vas povucite se. Nije bilo nikakve posebne ograde ili bilo cega nalik na ogradu. Publika je dolazila iskljucivo zbog fudbala i sporta. Kao sto nam crkveno zvono najavljuje da je vreme za misu, tako je i nezaboravni glas Radivoja Markovica koji dopirao sa radio-aparata iz miliona stanova i kuća nase Jugoslovenske nam domovine, davao na znanje da je nedeljno popodne i vreme sporta i razonode. Ko je to doziveo, ne moze to nikada zaboraviti.
Treba spomenuti i neizostaviti NÉMETH JÁNOSa – koji je bio uz njih, koji je prevodio sa jednog jezika na drugi. Posebno tesko su se razumeli gost iz Madjarske, vise jezika je govorio, dok je Radivoj govorio i ruski. Jos jedna interesantna stvar: Győrgy od majke Srpkinje iz Sent-Andreje koji vec slabije govore srpski.
Szepesy je ziveo 96 godina. Sportsko prijateljstvo se pamti sa obe strane granice.
Jugoslovenska sportska revija 1. jul 1939. godine
Uživanje je bilo slušati fudbalsko prvenstvo, nedeljom popodne na tranzistoru. Velika četvorka je bila zaista velika i pariala je mnogima evropskim klubovima. Užitku su doprinosili i radio reporteri. Uz veliko poštovanje Radivoja i Djerdja, moram spomenuti simpatičnom stihoklepca Ivu Tomića i njegov biser na utakmici Spartak – Dinamo, “Ej, salaši na sjeveru Bačke, sad pjevajte pjesme zagrebačke, Dinamo vodi sa 1-0!”
Koliko se sećam priča iz redakcije inicijativa za prvi prenos ovakve vrste u svetu potekao je od sportskih novinara Radio Subotice Živojina Inića i Ivice Kajdočija. Subotičani su, koliko se sećam iz priče, bili krajnje iznenadjeni srdačnošću u komunikaciji sa velikim reporterima i njihovim momentalnim pristankom. Snimak prenosa dela utakmice mislim da je bio sačuvan u arhivi Radio Subotice.