Radna akcija – vađenje žute kocke

Leto 1982. godine bilo je početak rastanka Subotičana od pločnika koji je davao boju glavnim gradskim ulicama. Iako je kocka bila u savršenom stanju tolike decenije, nije bilo previše sentimentalnosti kod većine građana. Sa asfaltom je stizala kanalizacija i novo osvetljenje u, do tada sumorno mračne ulice.

Mladi Subotičani su prvi put noću mogli da vide ceo pravac od hotela “Patria” pa sve do “Aquariusa” ispod srednje medicinske. Ulica Đure Đakovića je prosto progledala, dok je pogled na suprotnu stranu, u pravcu Senćanskog puta, u noćnim satima dobacivao samo do prvog ćoška zgrade tehničke škole. Dalje od toga vladao je potpuni mrak.

Godine restrikcija struje i dotrajalost javne rasvete učinili su novoosvetljen prostor prosto spektakularnim. Đure Đakovića je tako postala ubedljivo najosvetljenija subotička ulica. Dva petnaestogodišnjaka su je, u klinačkom oduševljenju, među sobom prekrstili u ulicu Sjedinjenih Američkih Država.

U svojim fantazijama o dalekom svetu vrednovali su isključivo moderne i blještave metropole pune neonskih reklama. Tih godina i stara Evropa je glancala svoju “srebrninu”. Do juče su pored fontane di Trevi u Rimu prolazili automobili, a u zlatnom Pragu padali balkoni sa starih građevina.

Daleko od toga da se nasleđe nije čuvalo, ali rastanak sa žutom klinker kockom je bio neizbežan, barem tamo gde se odvija saobraćaj.

Osamdesetih godina je bio uobičajen prizor da na komunalnim radovima vidimo omladince sa savezne radne akcije “Palić”. Ovog puta su to bili momci i devojke sa Kosova, iz mesta Suva Reka. Srbi i Albanci zajedno, došli su na drugi kraj zemlje da ulože dobrovoljni fizički rad i pošalju poruku svim ljudima dobre volje. Koliko god se radnim akcijama dodavao ideološki predznak ili fraza bratstvo-jedinstvo, na kraju priče je to uvek bila iskrena mladalačka želja za zajedništvom i akcijom, kakva postoji svuda i uvek.

Povratak Subotičana sa akcije, šezdesetih godina

Neko će reći da je upitna isplativost ovakvog posla na mestima gde su mnogo efikasnije građevinske mašine… i biće u pravu. To je bio glavni razlog zbog čega su početkom pedesetih godina prestale velike radne akcije na izgradnji zemlje. Čim je Jugoslavija došla do potrebne mehanizacije, dobrovoljni omladinski rad je ograničen na lokalne sredine i manje poduhvate.

Tako je bilo sve do kraja šezdesetih godina, kada su ponovo pokrenute, ovaj put sa višim ciljem – da se omladina iz raznih delova zemlje sretne i bolje upozna. Ne samo na radu, jer je drugi deo akcijaškog dana bio rezervisan za kulturno-zabavne aktivnosti, razne kurseve i naravno – druženje.

Razlazom jugoslovenskih republika prestale su i velike radne akcije. Kao i druge plemenite ideje, i ova je imala nadnacionalni karakter i požrtvovanje za opšte dobro. Bratstvo dobronamernih ljudi postoji i danas, a bivši akcijaši su sigurno i dalje među njima.

ORA Palić, sedamdesetih godina

Lansky