Leto 1982. godine bilo je početak rastanka Subotičana od pločnika koji je davao boju glavnim gradskim ulicama. Iako je kocka bila u savršenom stanju tolike decenije, nije bilo previše sentimentalnosti kod većine građana. Sa asfaltom je stizala kanalizacija i novo osvetljenje u, do tada sumorno mračne ulice.
Mladi Subotičani su prvi put noću mogli da vide ceo pravac od hotela “Patria” pa sve do “Aquariusa” ispod srednje medicinske. Ulica Đure Đakovića je prosto progledala, dok je pogled na suprotnu stranu, u pravcu Senćanskog puta, u noćnim satima dobacivao samo do prvog ćoška zgrade tehničke škole. Dalje od toga vladao je potpuni mrak.
Godine restrikcija struje i dotrajalost javne rasvete učinili su novoosvetljen prostor prosto spektakularnim. Đure Đakovića je tako postala ubedljivo najosvetljenija subotička ulica. Dva petnaestogodišnjaka su je, u klinačkom oduševljenju, među sobom prekrstili u ulicu Sjedinjenih Američkih Država.
U svojim fantazijama o dalekom svetu vrednovali su isključivo moderne i blještave metropole pune neonskih reklama. Tih godina i stara Evropa je glancala svoju “srebrninu”. Do juče su pored fontane di Trevi u Rimu prolazili automobili, a u zlatnom Pragu padali balkoni sa starih građevina.
Daleko od toga da se nasleđe nije čuvalo, ali rastanak sa žutom klinker kockom je bio neizbežan, barem tamo gde se odvija saobraćaj.
Osamdesetih godina je bio uobičajen prizor da na komunalnim radovima vidimo omladince sa savezne radne akcije “Palić”. Ovog puta su to bili momci i devojke sa Kosova, iz mesta Suva Reka. Srbi i Albanci zajedno, došli su na drugi kraj zemlje da ulože dobrovoljni fizički rad i pošalju poruku svim ljudima dobre volje. Koliko god se radnim akcijama dodavao ideološki predznak ili fraza bratstvo-jedinstvo, na kraju priče je to uvek bila iskrena mladalačka želja za zajedništvom i akcijom, kakva postoji svuda i uvek.
Povratak Subotičana sa akcije, šezdesetih godina
Neko će reći da je upitna isplativost ovakvog posla na mestima gde su mnogo efikasnije građevinske mašine… i biće u pravu. To je bio glavni razlog zbog čega su početkom pedesetih godina prestale velike radne akcije na izgradnji zemlje. Čim je Jugoslavija došla do potrebne mehanizacije, dobrovoljni omladinski rad je ograničen na lokalne sredine i manje poduhvate.
Tako je bilo sve do kraja šezdesetih godina, kada su ponovo pokrenute, ovaj put sa višim ciljem – da se omladina iz raznih delova zemlje sretne i bolje upozna. Ne samo na radu, jer je drugi deo akcijaškog dana bio rezervisan za kulturno-zabavne aktivnosti, razne kurseve i naravno – druženje.
Razlazom jugoslovenskih republika prestale su i velike radne akcije. Kao i druge plemenite ideje, i ova je imala nadnacionalni karakter i požrtvovanje za opšte dobro. Bratstvo dobronamernih ljudi postoji i danas, a bivši akcijaši su sigurno i dalje među njima.
ORA Palić, sedamdesetih godina
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Gde je završila sva ta žuta kocka, da li se zna?
Ko nije makar jedan dan bio na radnoj akciji taj je na neki način propustio odrastanje i sazrevanje u SFRJ. Moja baka je bila na akciji Šamac-Sarajevo 47/48
Djurdjice, barem 2 u mom dvoristu , sluze za priskanje kojecega 🙂 Trajnost su pogodili, prakticnost bas I ne , zbog legendarne skliskosti
Mislim da bi sledeca radna akcija trebala biti posumljavanje iskrcene i spaljene sume na Kelebiji, Makovoj sedmici i Radanovcu. Evo, bas na ono drugom subotickom sajtu se pojavila „zvizdaljka“ u vezi posecenih stoletnih hrastova. Mi ne da ne sadimo nova stabla u sumi, vec unistavamo njene poslednje ostatke. Ta suma (bi trebalo da) nas stiti od peska nosenog vetrom, ali ima ulogu i da ublazava vrucine zbog kojih nas i kisa zaobilazi. Vidim na radaru kisne oblake, ali kada dodju do granice jednostavno nestanu. Posledica, sve ucestalije suse (vezali smo 5 susnih godina za redom), opadanje nivoa podzemnih voda, presusivanje jezera Majdan i skoro isto to preti akumulaciji Misicevo, a ako se ovako nastavi ostacemo i bez pitke vode. Posumljavanje se mora obaviti jos ove jeseni.
Pretpostavljam da je neko sazidao lepu vilu od žute kocke.
Iako je klizava ipak je mogla da nađe neku prenamenu u javnom prostoru Subotice.
Marinko pa koliko toliko je i sacuvana, taman koliko treba ,kao ivicnjaci na korzi, I tu i tamo po gradu