Rat i mir jedne kapije

Nedavno je jedna kapija u Slavonskoj ulici, završila svoj vek. Kapija ko kapija, jedna od onih velikih, pravih subotičkih, koje nam od mnoštva uspomena, obavezno uđu u uži izbor kada napustimo svoj grad.

Kačili smo se na velike kvake kao deca, skrivali u njima zbog ljubavi ili nečeg trećeg a tek po neka bi se otvorila za nas i pokazala nam naličje ulice, onu intimnu stranu života jedne kuće – dvorište.

Dvorište koje je bilo iza ove kapije, o kojoj je danas reč, tog kobnog 18.septembra 1944. godine, nestalo je u jednom trenu, zajedno sa kućom.

Kumičićeva 14 (sačuvan tlocrt)

Nova moderna građevina sa dva stana i velikom terasom, dobila je direktan pogodak iz savezničkog aviona. Bilo je to u Kumičićevoj ulici kada su i kuće u susedstvu sravnjene sa zemljom. Danas su tamo višespratnice koje su kasnije popunile opustošene placeve.

Senćanski put posle bombardovanja

Od lepog savremenog doma za dve porodice, nije ostalo ništa. Sačuvano je  ono najdragocenije – životi. A i kapija. Vlasnici su je tada, možda iz sentimentalnih razloga, preneli na ulaz stare kuće u Slavonskoj ulici.

Prošlo je tako u radosti i veselju sedam decenija i kapija o kojoj je reč više nije bila mlada, izlizala se, rasklimala, istrošila… i došao je kraj. Došao je stolar Siniša i rastavio je. On je dobar majstor, pomogli su mu i drugari ali se nije dalo. Nova kapija nije htela da se namesti. Siniša, stolar i filozof (njegov kum Goran bi rekao – više filozof, manje stolar), susreo se sa onostranim u svom zanatu. Samo on zna kako, kvaka se našla u visini čela.

Sada se prolaznici pitaju, kome treba kvaka toliko visoko, da li je to neki košarkaš ili neki ekscentrik… A to je samo još jedna od famoznih subotičkih kapija.

Stara kapija – poslednji dani