Restaurirana neo-gotička Palata Karla Lihtnekera u Subotici

Neo-gotička palata Karla Lihtnekera, nalazi se u blizini Železničke stanice. Dugo godina ona je bila u polu ruiniranom stanju, da bi nedavno tim eksperata restaurirao njen enterijer i deo eksterijera.

Palatu je projektovao Titus Mačković (arhitekta koji je Subotici ostavio više od 400 projekata), prema nemačkim srednjovekovnim gotskim motivima, navodi se na sajtu Grad Subotica. Građena je godinu dana – od 1897. do 1898. Eksterijer krase bogate dekoracije: figura groteskne glave i raširenih krila šišmiša. Iz ovog razloga, za palatu i Karla vezuje se i lokalna legenda – da je bio okrenut okultizmu, u planinama Bavarske učestvovao u obredima. Ono što je ostalo zapisano u zvaničnoj istoriji je to da je bio ugledni građanin nemačkog porekla.

Njegova palata imala je turbulentu sudbinu tokom više od 100 godina istorije – tokom II svetskog rata u njoj je eksplodirao vitraž, a nakon završetka rata bila je sedište Komunističke partije. Komunisti su je jedino prekrečili, ali je osim toga bila netaknuta. Sada, ona je u privatnom vlasništvu, gde je delom iskorišćena kao poslovni, a delom kao privatni objekat, priča Jelena Grujičić, magistar Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, umetnica koja je dugo živela i radila u Parizu i jedna od učesnica u projektu restauracije i konzervacije unutrašnjosti palate (svodove u prizemlju zgrade).

Dijana Rakanović bila je rukovodilac projekta, zatim Zvonko Neorčić, Aleksandra Jeftić i Goran Bolić su radili restauraciju, konzervaciju i rekonstrukciju (plafon u gornjem delu zgrade), Željko Balać restauraciju stepeništa i teraco podova, Ninoslav Gostiljac bravariju, Dejan Bukvić građevinske radovi). Sve troškove projekta preuzeo je novi vlasnik.

Jelena mi je pričala i o tome kako je palata izgledala spolja i iznutra pre restauracije, izazovima sa kojima su se susretali, ali i očuvanju i razvoju kulturne baštine u Subotici i ostatku Srbije.

Kako si došla do ovog projekta?

– Biću iskrena, imala sam dobar tajming i puno sreće! Povratkom u Suboticu, nakon višegodišnjeg života u Beogradu i Parizu, krenula sam da tražim posao koji bi mogao da bude blizak mojoj struci. Setila sam se čoveka, Zvonka Neorčića (poznatijeg kao Zvonko moler), sa kojim sam pre desetak godina sarađivala. U to vreme angažovao je koleginicu i drugaricu Tanju Uverić i mene da oslikamo po starom motivu zidnu floralnu sliku u jednoj privatnoj kući u Subotici. Naša saradnja i stečeno iskustvo mi je ostalo u lepom sećanju – poslala sam mu poruku da tražim posao, odgovorio je da će mi se javiti i nakon tri meseca dobila sam priliku da radim na jedinstvenom projektu.

Koliko dugo je trajao proces restauracije i konzervacije?

– Celokupna restauracija, konzervacija i rekonstrukcija ulaznog dela zgrade i krova je trajalo oko četiri meseca. Iznenadila sam se kada sam videla da smo za tako kratko vreme odradili toliki posao. Bilo je dosta napeto pošto smo imali rok za završetak radova, ali uspeli smo.

Šta je taj proces sve podrazumevao?

– Pored restauracije slika na svodovima i plafonu hola zgrade, sređena je stolarija i krov. Restaurirano je ulazno stepenište zajedno sa teraco podovima za koje je bio zadužen gospodin Balać iz Novog Sada. Ponovnu izradu uništenih elemenata na ogradi od kovanog gvožđa i najveći deo bravarije je odradio Ninoslav Gostiljac. Prozori gde je nekada bio vitraž, uništeni za vreme Drugog svetskog rata, i oni još uvek čekaju svoju finalnu izvedbu. Tako da je, za sada, nalepljena folija koja verno prikazuje planirani motiv za vitraž. Moj dodatni posao je bio da u stilu zgrade osmislim i dizajniram zidnu i plafonsku rasvetu.

Kako je zgrada izgledala pre same restauracije?

– Kao što je sudbina većine starih zgrada i ova zgrada je bila u dosta lošem stanju, tako da se sve radilo, što bi rekli, od nule. Bilo mi je drago što je vlasnik želeo sve da vrati u svoj originalan oblik, da ispoštuje neo-gotički stil zgrade. Tamo je nekada bilo sedište subotičke Komunističke partije, pa su svi zidovi bili prekrečeni u tamno zelenu boju sa crvenim petokrakama, ali na svu sreću plafonske slike su ostale netaktnute. Zvonko se maksimalno trudio da što bolje izvuče na površinu prvobitnu podlogu zidova, koja bi nam pomogla u restauraciji originalne izvedbe motiva i boja. Nije pronađeno mnogo vizuelne arhivske dokumentacije o originalnom izgledu zgrade tako da je dosta toga novog moralo da se osmisli i uklopi.

Šta vam je predstavljao najveći izazov, tj. najteži deo za restauraciju?

– Nije mi bio prvi put da se penjem na skelu visine nekoliko metara, ali mi je bio prvi put da na takvoj visini restauriram motive izvanrednih detalja i neverovatne preciznosti! Za ovaj posao me je obučila Aleksandra Jeftić iz Subotice koja je vrhunski restaurator sa dugogodišnjim iskustvom. Najveći izazov definitivno je slikanje, koje mora da ima svoju lakoću u preslikavanju već postojećeg poteza drugog majstora (umetnika). Mehanizam mog poteza, moje ruke u ovom slučaju ,,pada u vodu” i treniram ga na nešto skroz drugačije. Do tada nisam nikada videla ručno islikane linije (ricere) takve oštrine, a to je i Aleksandra potvrdila. Tako da na delu na kom sam radila, moralo je sve ponovo da se oslika, i naravno na skeli koja se mrda (smeh).

Koliko je takvih zgrada u Subotici, koje isto zahtevaju restauraciju?

– Subotica ima dosta građevina koje čekaju svoj red za restauraciju i pitanje je da li će dočekati. U poslednje vreme, nedavnim rušenjem zaštićenih građevina u centru grada i izgradnjom novih stambenih objekata desile su se burne reakcije Subotičana. Međutim, može se primetiti i to da se poslednjih godina očuvao veliki broj zgrada, pa se i od ove godine restauriraju jedne od najčuvenijih subotičkih palata – Gradska najamna palata i zgrada nekadašnje štedionice). Možda očuvanje stare arhitekture nije u toj meri u kojoj bi građani Subotice želeli, ali lično mislim da treba biti otvoren ka novim idejama. Ima sjajnih primera u svetu koji prikazuju kako uspešno inkorporirati staro i novo, prošlost i budućnost u jednu skladnu celinu.

Da li si planirala rad na restauraciji još nekog objekta, do pandemije korona virusa?

– Do pandemije korona virusa, na vidiku mi je bila jedna stara kuća u Subotici. Kada se sve smiri i stabilizuje, videćemo.

 

Izvor: Noizz.rs



KOMENTARI

  1. Volimljude kaže:

    Predivno je! Volela bih da ovo vidim uživo.

  2. buby kaže:

    Dopada mi se gotički stil.Prelepo je

  3. Inspektor.. kaže:

    Kako je postala privatna zgrada…? Vratili su pravom vlasniku ? Ili je neki novi lovaran lokalac dobro se ‘nagumao’…

  4. Volim Suboticu kaže:

    Sasvim nebitno za priču kako je zgrada postala privatna. Ako je vraćena u restituciji verovatno je naslednik odmah prodao, kao što to svi rade kojima se vrati.
    Jedini spas za stare palate je da vlasnici imaju svest o vrednosti toga. Treba prosvećivati ljude i nadati se da će bogati izdvojiti koji dinar da se to restaurira.
    Nema tog zavoda za zaštitu ili nekog propisa koji će da spasi nešto ako neki krkan reši da uništi. Pogledajte plavu fasadu na početku ulice Čarnojević. Bila je to lepa kuća sa ornamentima a onda je novi vlasnih oblepio stiroporom i povešao reklamne panoe. Ćao – zdravo.

  5. Croat kaže:

    Divno!

  6. Starac Foco od stotinu ljeta kaže:

    Na mene kao dete je taj objekat delovao misticno i svojom sivom skoro antracitnom fasadom delovao vrlo odbojno. Budio je u meni vise strah nego odusevljenje. Ako me secanje ne vara tamo je bio i neki lokal odnosno krcma za publiku koja se rado motala oko zeljeznicke stanice. Meni je danas veoma drago da je taj objekat (ipak mi smo stari poznanici) renoviran i da mu je vracen njegov nekadasnji sjaj. Objekat iz epohe Historizma, odnosno jednog njegovog pravca – Neogotike, nije bas preterano cest u Subotici. Zanimljivo je da su sirom Evrope objekti u neogotskom stilu bili uglavnom javni objekti. Primer izmedju ostalog su Gradske kuce u Minhenu i Becu. Razlog tome je i vrlo zahtevna, komplikovana arhitektura i isto tako vrlo zahtevna gradjevinska operativa sto je sve zajedno zahtevalo i velika novcana sredstva. Privatni stambeni objekti su gradjeni u tom stilu su prava retkost i stoga vredni paznje, sacuvanja i njihovo dalje predavanje kao stafetne palice istorije i kulture naseg podneblja na nove generacije i njihove naslednike.

  7. ludak kaže:

    PRELEPO

  8. Inspektor.. kaže:

    @ Volim Suboticu : Vrlo je bitno kako je zgrada postala privatna. A vaša konstatacija je vrlo paušalna da ukoliko je zgrada vraćena u restituciji naslednik odmah prodao…Znači pravi vlasanik mora odmah prodati i to je za vas normalno?
    Malo ‘prolistajte’ po kojoj pravnoj osnovi su neki u Srbiji i u Subotici postali vlasnici tuđe nekretnine -velikih površina poljoprivrednih zemljišta ,oduzetih stanova i zgrada u urbanim sredinama itd.Ovo je zato zanimljivo jer ovim novim vlasnicima te nekretnine nisu prodali oni koji su kroz restituciji dobili nazad svoje imovine…

  9. O čemu se radi kaže:

    Od 1891. do 1895. godine nastale su četiri palate kod željezničke stanice, na mestu nekadašnje Rogine bare koja je prethodno nasuta. Pošto su mnogi sumnjali da se tu može graditi, prvu je za sebe, na uglu sa sadašnjom ulicom Đure Đakovića, podigao tadašnji gradonačelnik Subotice Lazar Mamužić. Za projektanta je odabrao svog prijatelja i saradnika, gradskog inženjera Titusa Mačkovića. Sledeća, Vermešova kuća, je izgrađena 1892. godine po projektu Janoša Jedličke, a zatim, 1893. godine do nje kuća javnog beležnika Šimona Leovića – poznata kao Leović Palata. Projektovao ju je Lehner Eden, najpoznatije ime mađarske secesije. Poslednja je, u neogotičkom stilu, nastala 1895. godine za Ferenca Šimegija, vlasnika parnog mlina, po projektu Maćaša Šalge, ovdašnjeg arhitekte.

    Sada da li je Šimegijeva palata, po projektu Maćaša Šalge, kako se može naći u istorijskim podacima o ovoj zgradi, ili Lihtnekerova po projektu Titusa Mačkovića?

  10. Subyorker kaže:

    Kad se gradi poslovna zgrada kod radničkog? Plac je prodat

  11. Pera kaže:

    @O čemu se radi

    Radi se o večnoj diskriminaciji po nacionalnom i verskom osnovu.

  12. ludak kaže:

    @Subyorker

    Kada prodje korona

  13. Vlad Tepes kaže:

    Predivno, treba biti ponosan sto imamo ovakve objekte u gradu. Vratiti stari sjaj Subotice.
    Postovanje za tim resteuratora i sve koji su radili na zgradi.

  14. Jedan Su kaže:

    Možda bi sledeća zgrada za restauraciju trebala biti gradska kuća? Eto ako se podigne pogled višlje od McDonaldsa mogu se videti tragovi propadanja i to nabrzaka(a ima toga još). Možda je namera gradskih otaca da se i to sruši(analizirajući njihovo nedelovanje) pa da se izgradi “lepša i bolja betonska rugoba” koja nas ne bi iznenadila kao što nas ni pozorište ne iznenađuje. Kakvo je stanje na ovom objektu preporučujem i rad na izmeni njenih “stanara” za dobrobit grada,zgrade i Subotičana.

  15. Taraba kaže:

    Lepo bogami, valjalo bi obici i dozvoliti siroj javnosti da vidi umetnost.

OSTAVITE KOMENTAR