Dom vojske kao razvojni hab, Zorka kao proizvodna zona
Prostor bivše fabrike „Zorka“ u Subotici predstavlja jedan od najvećih i najkompleksnijih neiskorišćenih industrijskih resursa u gradu. Više od jednog veka ovaj kompleks bio je nosilac hemijske industrije, ali i jedan od najznačajnijih zagađivača životne sredine. Nakon privatizacije, proizvodnja je ugašena, većina objekata je nestajala nekontrolisanim rušenjem, a prostor je ostao devastiran i funkcionalno izolovan iz urbanog sistema.
Istovremeno, Subotica danas raspolaže sa dva ključna javna resursa: velikim industrijskim zemljištem u zoni „Zorka“ koje je grad otkupio i objektom bivšeg Doma vojske u samom gradskom jezgru. Povezivanje ova dva resursa u jedinstven koncept razvoja predstavlja realnu osnovu za dugoročnu ekonomsku i tehnološku transformaciju grada.
Planski okvir i stvarni prostorni kapacitet
Planski osnov za uređenje ovog područja definisan je Planom detaljne regulacije za deo radne zone „Zorka“ severoistočno od Ulice Edvina Zdovca, broj 299-9/16, čiji je nacrt izrađen u decembru 2016. godine po nalogu Grada Subotice. Nosilac izrade bila je Gradska uprava – Sekretarijat za građevinarstvo, a plan je donet u skladu sa tadašnjim Generalnim planom Subotica–Palić do 2020. godine .
Prema ovom planskom dokumentu:
-ukupna bruto površina obuhvata iznosi 29,0 hektara;
-površine javne namene (saobraćajnice, infrastrukturni koridori i koridor železničke pruge) zauzimaju 10,54 hektara, odnosno oko 35,8%;
-neto površina namenjena zoni proizvodnje sa poslovanjem, odnosno zemljište unutar regulacionih linija koje je realno dostupno za privredni razvoj, iznosi 18,62 hektara ili oko 64,2% ukupnog obuhvata.
Ovaj podatak je od suštinske važnosti, jer pokazuje da se radi o kompaktnoj i upravljivoj radnoj zoni, pogodnijoj za fazni i kontrolisani razvoj nego za nekontrolisano širenje klasične industrije.
Železnička infrastruktura: od ograničenja do razvojne prednosti
Plan detaljne regulacije konstatuje da kompleks „Zorke“ preseca koridor lokalne železničke pruge Baja–Subotica, koji se zadržava u postojećem režimu korišćenja . Iako se u planu pruga tretira pre svega kao infrastrukturno ograničenje, njeno postojanje otvara mogućnost za strateško unapređenje zone.
U kasnijim fazama razvoja, revitalizacija i funkcionalno aktiviranje ove pruge mogli bi da stvore uslove za intermodalni logistički terminal poput onog u Batajnici, koji ne bi služio isključivo kompanijama unutar zone „Zorka“, već i širem industrijskom okruženju. Na taj način železnička infrastruktura može postati konkurentska prednost, a ne prostorni problem.
Dom vojske kao razvojno i inovaciono jezgro
Paralelno sa razvojem proizvodne zone, značajan javni resurs predstavlja i bivši Dom vojske, objekat površine oko 5000 m², koji je u vlasništvu Grada Subotice. U javnosti se ovaj prostor često pominje isključivo kao potencijalni IT centar, međutim, takvo konceptualno sužavanje ne odražava njegov puni razvojni potencijal.
Dom vojske bi mogao da funkcioniše kao multidisciplinarni razvojni i inovacioni hab, u kome bi bili koncentrisani:
-startap i inkubacioni programi,
-razvojni centri za IT, mašinstvo, automatizaciju i zelene tehnologije,
-istraživačko-razvojne aktivnosti i prototiping.
U tom modelu, Dom vojske bi predstavljao intelektualno i razvojno jezgro, dok bi se industrijska primena i proizvodnja razvijenih rešenja realizovala na Zorkinom zemljištu, u skladu sa važećim planom.
Zagađenost zemljišta:
urađene analize i potreba za konačnom naučnom verifikacijom
Jedno od ključnih pitanja svake ozbiljne revitalizacije jeste stvarno stanje zagađenosti zemljišta. Zbog istorije proizvodnje veštačkih đubriva, herbicida i pesticida, ovaj prostor nosi opravdanu ekološku i zdravstvenu osetljivost.
Prema podacima objavljenim u javnosti, Grad Subotica je sproveo inicijalne analize stanja zagađenosti, koje su ukazale da je zagađenje uočeno prevashodno u površinskim slojevima, dok nije utvrđeno zagađenje vodonosnih slojeva koji se koriste za pijaću vodu .
Iako su ovi rezultati značajan korak napred, oni predstavljaju inicijalnu, a ne konačnu procenu. Za donošenje dugoročnih razvojnih odluka neophodno je da poslednju reč imaju naučno-obrazovne institucije, kroz multidisciplinarna i nezavisna istraživanja. Uključivanje Prirodno-matematičkog fakulteta i istraživačkog centra Biosens Univerziteta u Novom Sadu omogućilo bi da se:
-izvrši detaljna hemijska, toksikološka i geotehnička analiza,
-definiše realan i održiv model sanacije i remedijacije,
-obezbedi kredibilna osnova za apliciranje ka domaćim i evropskim fondovima.
Zaključak
Kombinacija jasnog planskog okvira, realne neto površine od 18,62 hektara za proizvodnju, postojeće železničke infrastrukture i javnog vlasništva nad Domom vojske stvara retku priliku za Suboticu da razvije integrisan model lokalnog ekonomskog razvoja. Taj model ne bi počivao na stihijskoj prodaji zemljišta, već na povezivanju razvoja, inovacija i proizvodnje, uz naučno utemeljenu sanaciju jednog od najstarijih industrijskih prostora u gradu.
dr Nikola Ilanković
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Bravo.Ideja extra,,,,
Dosada ni jedan razvojni hab , I slicna kerefeka nije uspela . Celo zgrade prema korzu mora da ostane , ostalo privatni investitur nek pravi manju stambenu zgradu ,. Industrijskih zona imamo vec dosta . Za sto godina slavenske Subotice ni jedan park nije posadjen , Mozda samo delimicno Prozivka oko spomenika. 29 hektara park , idealno. Jezerce , opasano ogradom kada se smraci zakljucavati ,organizovati cuvanje. Mozda letnja pozornica za manje koncerte .
Razumem zamor ljudi od velikih reči i neuspešnih projekata iz prošlosti, ali je upravo zato važno praviti razliku između praznih „habova“ bez sadržaja i konkretnih, prostorno i ekonomski utemeljenih modela razvoja. Ovde se ne radi o još jednom apstraktnom centru, već o povezivanju razvoja, znanja i proizvodnje, što je ono što je većini ranijih pokušaja nedostajalo. Industrijskih zona „ima dosta“ samo formalno – retko koja ima železničku infrastrukturu, javno vlasništvo nad zemljištem i mogućnost planskog, faznog razvoja, a Zorka upravo to ima. Ideja o parku od 29 hektara zvuči privlačno, ali na potencijalno zagađenom industrijskom zemljištu ona podrazumeva dugotrajnu i izuzetno skupu sanaciju, za koju se mora znati ko je finansira i sa kojim ciljem. Grad se ne razvija biranjem samo jedne funkcije – potrebni su i zeleni prostori i radna mesta i nova znanja i izvori prihoda. Stihijska prodaja zemljišta privatnim investitorima je već viđen scenario sa trajnim gubitkom javnog interesa. Suština ovog predloga je da se prostor Zorke ne pretvori u još jedan trošak, već u resurs koji stvara vrednost, iz koje se onda mogu održivo finansirati i parkovi, kultura i javni sadržaji.
Ima decenija i po kako je Zorka rasturena. Valjda se za to vreme moglo uraditi nesto da se ozbiljno pristupilo projektu i sanaciji tog dela grada. Samo jos jedan od stotina primera kako cetnicko-radikalska vlast ne jebe Suboticu ni za suvu sljivu.
Izmedju dve kasarne industriska zona , okolina Fidelinke, ima pruga . iza Pionira , Posle buvljaka. Tako da zaista ne vidim potrebu za jos jednom . Tamo nam je vodovod, trebalo bi to svakako sanirati. Nasa opst8na je rasturila sva preduzeca I institucije koje su njenoj nadleznosti. Ne znam kako bi znala organizovati takav prostor. Jedan partiski krimos tesko da moze osetiti poteba I kretanja trzista, taj samo zna ispumpati pare. Tako da sam duboko uneveren da ovo uopste nije prioritet grada .
Što se tiče Zorke obzirom na zagađenje zemljišta od hemijske proizvodnje mislim da bi bilo najbolje da se na toj parceli zasadi šuma.
Ako će da se grade industrijska postrojenja, bolje je na Zorci nego na plodnim njivama iza Malog Bajmoka.
Šume i Diznilend bi bilo još bolje ali to nije realno u ovom trenutku.
Mi imamo situaciju da je u Srpskom šoru izgrađena ogromna fabrika Masterplast, na prostoru vinograda , voćnjaka i vikendica. Potpuno divlja gradnja bez normalnog pristupa putevima i infrastrukturi.
Ako se nastavi taj trend svakome od nas može preko noći u komšiluku da nikne fabrika u koju će da dolaze šleperi svakih 10 minuta.
Dugogodišnje zapuštanje prostora Zorke jasno ukazuje na institucionalnu i upravljačku nekompetentnost aktuelne vlasti, ali to ne predstavlja argument za trajno odustajanje od tog prostora, već pre za promišljanje njegovog budućeg, racionalnog korišćenja. Tekst ne polazi od pretpostavke da postojeći politički akteri imaju kapacitet da ovakav proces sprovedu, već nastoji da artikuliše konceptualni okvir koji bi mogao poslužiti kao osnova za delovanje neke buduće, odgovornije i stručnije gradske uprave. Sanacija zemljišta je neizbežna bez obzira na krajnju namenu – bilo da je reč o zelenim površinama, šumskom pojasu ili razvojnoj zoni – ali se razlika ogleda u dugoročnim efektima nakon sanacije. U neposrednom okruženju postoje prostori koji se znatno jednostavnije i jeftinije mogu transformisati u parkovske ili šumske celine, dok je prostor Zorke, zbog svoje pozicije i istorije korišćenja, jedan od retkih urbanih resursa koji može generisati održivi ekonomski doprinos gradu. Suština predloga nije negacija potrebe za zelenim površinama, već insistiranje na očuvanju Zorke kao strateškog javnog resursa, čija bi aktivacija u pogodnijim političkim i institucionalnim uslovima mogla doprineti dugoročnom razvoju Subotice.
Mi ne bi imali industrijsku zonu Mali Bajmok da lokalna vlast 2008 – 2012. nije ustupila prostor.
Do tada je postojala opstrukcija svega u tom pravcu zato što su neki istaknuti članovi SVMa prodavali svoje placeve za milionske sume dok su neke druge opštine već uveliko nudile besplatno zemljište za strane investitore.
Jedan od ključnih problema zemljišta u okolini bivše fabrike Zorke je hemijski sastav i potencijalna kontaminacija tla hemijskim jedinjenjima štetnim po zdravlje.
Kao prvo, trebalo bi sastav tla i dubinski laboratorijski analizirati sa više uzoraka sa više različitih tačaka.
Možda su takve analize već ranije rađene, ako jesu, široka javnost nema saznanja o rezultatima takvih ispitivanja.
Druga stvar koja je problematična, ne kažem nemoguća, ali sa dosadašnjim pristupom i političkom garniturom je neizvodljiva, a to je odvođenje otpadnih voda iz tog kraja grada.
Naime, konfiguracija tla na tom mestu je takva da odvođenje otpadni voda iziskuje gradnju kolektora otpadnih voda velikog kapaciteta
Pošto je teren na tom mestu na većoj nadmorskoj visini od nadmorske visine grada, logično bi bilo da se otpadne vode usmeravaju u pravcu grada.
Kapacitet postojećih kanala za odvod otpadnih voda kroz grad nisu dovoljne da prime dodatnu količinu vode, a Izgradnja, proširenje kolektora kroz grad bi bio izuzetno skupa investicija.
Ako će se na tom mestu jednog dana zaista nešto graditi, valjano bi bilo na vreme razmišljati o izgradnji kolektora otpadnih voda u pravci istoka prema rečici Kireš sa ciljem da se grad zaobiđe, rastereti, a ne dodatno optereti, naravno, ukoliko nagib zemljišta to dozvoljava.
Pre puštanja otpadnih voda u Kireš bi obavezna bila izgradnja manjeg prečistača otpadnih voda, jer ne treba zaboraviti da se rečica Kireš uliva u Ludoško jezero.
Ja sam lično pesimista, jer je grad trenutno, a i unazad decenijama nesposoban da valjano reši sanaciju gradske deponije i slične osnovne ekološke projekte…
Nešto čudno zaista (sa nama dokonim komentatorima i posterima tema) – evo desetak komentara o “… inovacionog ekosistema u Subotici” a na prethodni post, o mladom subotičaninu (Re “ Mateja Srejić iz Subotice na Međunarodnoj zimskoj AI olimpijadi u Sloveniji”) ni zuc, lajkovi u manjoj meri nego ovde.
Pokušaću tog Mateju da nadjem i ne smaram ga sa zemljištem i zgradama te ga pitam šta očekuke da bi ostao moj sugradjanin.
Molim admina da mi izbriše moj nalog jer crvenim da trošim svoje i tudje vreme i budem stručnjak/doktor za sve.
Zbogom i ne zamerite na emociji
@BoTic
Pao sam na provokaciju i nisam odoleo izazovu a da ne pitam za mišljenje AI, da po njenom mišljenju ( inteligencija je ženskog roda, bez obzira što je veštačka ) šta očekuje Mateja Srejić da bi ostao subotičanin.
Odgovor koji sam dobio je:
„Da bismo razumeli šta je Mateji Srejiću, kao mladom i perspektivnom čoveku, potrebno da bi svoju budućnost vezao za Suboticu, moramo posmatrati širu sliku onoga što grad nudi generaciji kojoj on pripada.
Iako su njegovi lični prioriteti poznati samo njemu, možemo identifikovati ključne stubove koji zadržavaju mlade stručnjake u gradovima poput Subotice:
1. Profesionalna ostvarenost i IT ekosistem
Kao neko ko se kreće u svetu tehnologija i inovacija, Mateji je verovatno presudno da Subotica nastavi da se razvija kao IT centar.
Kvalitetni poslovi: Postojanje kompanija koje rade na globalnim projektima, a ne samo outsourcing nižeg nivoa.
Networking: Jaka zajednica (poput IT Subotica 2030) koja omogućava razmenu znanja sa kolegama.
2. Kvalitet života (Lifestyle)
Subotica ima specifičan šarm, ali za mladog čoveka su bitni i konkretni sadržaji:
Kulturna i zabavna scena: Raznovrsnost događaja koji nisu samo tradicionalni, već prate moderne trendove.
Infrastruktura: Modernizacija grada, od biciklističkih staza do brzih vozova koji Suboticu čine „bliskom“ Budimpešti i Beogradu, omogućavajući mu da živi u mirnijem gradu, a radi na svetskom nivou.
3. Društveni uticaj i doprinos zajednici
Mladi lideri često ostaju tamo gde osećaju da mogu da naprave razliku.
Mogućnost promene: Ako Mateja vidi da njegovi projekti i ideje direktno unapređuju lokalnu zajednicu (bilo kroz edukaciju, ekologiju ili tehnologiju), to stvara neraskidivu vezu sa gradom.
Lokalni patriotizam: Subotičani imaju specifičan ponos na svoj multikulturalizam i arhitekturu, što je snažan emotivni faktor.
4. Balans između karijere i porodice
Subotica se često bira kao „grad po meri čoveka“ – dovoljno velika da pruži prilike, a dovoljno mala da život ne prolazi u saobraćajnim gužvama. Očuvanje tog balansa je ključno za dugoročni ostanak.
Zaključak: Da bi Mateja Srejić ostao Subotičanin, grad mora da nastavi da evoluira u modernu, evropsku sredinu koja ne guši njegovu ambiciju, već mu služi kao odskočna daska za svet, dok mu istovremeno nudi mirnu bazu kojoj se rado vraća.“
🙂
Nece nista biti od ove revitalizacije. Izgovor ce biti da nema para, a nema ih ni za mnogo vaznije stvari poput bolnice, ili revitalizacije Palica. Dom vojske je jos jedan dokaz nesposobnosti i nebrige gradske vlasti koja je dopustila da propada relativno nov objekat.
Skepticizam je razumljiv, posebno imajući u vidu stanje Doma vojske i niz nerešenih problema u gradu. Međutim, ovaj tekst ne polazi od pretpostavke da će se revitalizacija desiti u postojećim političkim i finansijskim okolnostima. Naprotiv, on upravo ukazuje na odsustvo kapaciteta i kontinuiteta u dosadašnjem upravljanju javnim resursima. Cilj nije obećanje brze realizacije, već artikulisanje dugoročnog koncepta koji razdvaja strateško planiranje od dnevne politike. Bez takvog koncepta, svaka buduća vlast će se ponovo pozivati na „nedostatak novca“, dok će prostori poput Zorke i Doma vojske nastaviti da propadaju. Pitanje zato nije da li se danas može, već da li ćemo imati spreman i stručan okvir za trenutak kada se politički i institucionalni uslovi promene.
Vec kad divanimo radi divan , sustini jedan normalni gradonacelnik bi imao neke vrlo jednostavne smernice.
Ocistiti javna preduzeca i gradske institucije od partiskih neradnika.
Urbanisticki plan pod hitno mora da se menja , novosadsko-bosansko-arapski kvazi urbanizam mora da se zaustavi. Tamo gde se ulice kompletno ruse mora da se gradi na ulici parking , zelenilo, biciklisticka i pesacka staza.
Gradnja mora da se radi po priotiziranjem jednog kvarta a ne da medju porodicnim kucama po svuda u gradu imamo jednu dve zgrade.
Sirenje biciklisticke mreze u gradu
povezivanje Palickog jezera i Subotice kod precistaca zelenom oazom, biciklisticko pesackom stazom, ciscenje jezera , ali stvarno.
Zooloski vrt da se polako pretvori u botanicku bastu
Vodovo i kanalizacija da se siri gde ga nema
Ako ne potpuno makar ciscenje ,krecenje i delimicno popravljanje bolnice
Direktori skola umesto sns treba da bude strucni kadar
Osnivanje novih parkova ,
Nista posebno, sve u svemu samo da maka neko malo ima taj osecaj da je postavljen da vodi grad na dobrobit svih stanovnika a ne svog dzepa. I mora makar malo da ima ljubavi za Suboticu.
Prvi put pišem na ovom sajtu, ali me ova tema zaista jako zanima, u svoje vreme sam se veoma duboko bavio urbanistikom i gradskim planiranjem. Možda bih odmah trebalo da naglasim da moje mišljenje može biti pristrasno – živim u Subotici samo 4 godine, i sada mi se grad i njegova atmosfera iskreno dopadaju. Takođe treba pomenuti da sam ruski emigrant, pa shvatam da je moje mišljenje znatno manje važno od mišljenja građana i ljudi koji su ovde proživeli ceo život. Ali možda bi vas moglo zanimati moje mišljenje o tome šta gradu možda nedostaje.
Dakle. Ideja IT haba u zgradi na Korzou zvuči zaista obećavajuće, posebno ako se to spoji sa programima podrške startapima i obukom novih stručnjaka – to zaista može pomoći da se privuče i zadrži deo mladih u gradu, i to je izuzetno dobra inicijativa. Ali, treba pomenuti da je jedan od ključnih problema grada u zadržavanju mladih gotovo potpuno odsustvo infrastrukture za odmor i kulturu, a prostor Zorke je odlična prilika za razvoj infrastrukture, pre svega:
velika parkovska zona za odmor. Da, grad već ima nekoliko parkova, ali nijedan ne pruža potrebnu infrastrukturu – parkovi sa stalnom zonom food truckova i mestima za roštiljanje mogli bi postati prava tačka privlačenja i druženja.
Takođe, takvi parkovi treba da imaju mesta i za bavljenje sportom i za estetsko uživanje, pa parkovi ne bi trebalo da imaju samo drveće, već i male arhitektonske forme.
Često mladi napuštaju gradove u kojima nemaju mogućnost da se bave svojim hobijima, a posebno mesto ovde zauzimaju ekstremni sportovi. Zato bi unutar parka trebalo da postoji skate park, možda dirt track za bicikle, a možda i mali penjački zid i zid za grafite – to bi takođe povećalo privlačnost grada među mladima.
Posle zatvaranja „Mladosti“ grad je ostao bez poslednje velike koncertne lokacije – ako se u parku pojavi bina za održavanje koncerata ili zgrada muzičkog kluba, to bi takođe podiglo privlačnost grada.
Pored ovih dodataka, gradu je važan i identitet – možda bi grad trebalo da razmisli o ujednačavanju svih uličnih natpisa i reklama po jedinstvenom standardu. To bi uklonilo vizuelni šum i oplemenilo izgled ulica, ne odvlačeći pažnju sa neverovatno lepe subotičke arhitekture.
Na kraju želim da kažem da sam jedan od onih ljudi koji su izabrali Suboticu za život – veoma volim ovaj grad, i moj komentar nije kritika, već potraga za putevima poboljšanja, jer mi je stalo do grada koji mi je pao u srce.
@ETrain…Moram pohvaliti vas ruske emigrante da ste se lepo uklopili u nas, a sada i vas grad. Organizujete akcije ciscenja i odrzavanja grada iako vas niko na to ne tera, a cak ima ko je za to placen da radi. Mozda sam malo pristrasan jer je i moja prabaka pre 109 godina morala napustiti Rusiju i doci ovde, ali i drugi su dolazili u Suboticu, pa se nisu latili da je odrzavaju i unapredjuju, naprotiv, ponasaju se kao da smo mi krivi sto su morali doci. Drago mi je sto ste svesni da je u nasem zajednicom interesu da nam grad bude u sto boljem stanju. Marko Aurelije je rekao:“Sto je dobro za kosnicu, dobro je i za pcelu.“
@ETrain
Samo nekoliko lokalnih napomena.
Subotica je već imala skejt park i slične urbane sadržaje – ali su vremenom vandalizovani i zapušteni. Problem često nije ideja, već izostanak održavanja i odgovornosti. To se najbolje vidi na dečijim igralištima koja su često ruinirana.
Piknik kultura je postojala – Kelebijska šuma i Majdan su bili mesta okupljanja, ali su nakon migrantske krize praktično napušteni. Danas postoje organizovane pešačke ture, ali nije to to. Na Paliću, Tresetištu itd. i dalje postoji mogućnosti za boravak u prirodi.
Zorka i Peščara, posebno Peščara, nastale su kao radnička naselja vezana za fabriku. Danas su daleko od glavnih radnih zona na zapadu ili jugu, pa aktivacija Zorke ima i socijalnu dimenziju – vraćanje radnih mesta u taj deo grada.
Prekoputa PDR-om obuhvaćenog zemljišta postoji velika parcela koja može postati park. Dakle, park nije isključen – ali nije racionalno da jedan od strateških industrijskih resursa grada postane isključivo pasivna zona.
Grad mora početi da generiše ozbiljan prihod. Bez ekonomske baze, sve se svodi na krpljenje asfaltnih rupa i administrativno preživljavanje.
Takođe, potrebno je da se razume da jednom definisan PDR ne dozvoljava namenu zemljišta za bilo šta, već isključivo za ono što je definisano. Ideja teksta jeste da se poveže razvoj i proizvodnja, ono što često nedostaje privredi u Srbiji.