Rok koncert koga se niko u Subotici ne seća

Jednu zagonetku subotičkim „rock’n’roll detektivima“ zadao je bas gitarista KUD Idijota, Nenad Marjanović – dr Fric.

Njihov bend bio je pobednik muzičkog festivala Omladina 1987. godine, a tridesetak godina kasnije, u vreme kada su pulski Idijoti već bili istorija, izašla je iz štampe Fricova autobiografska knjiga koja zaokružuje priču o ovom legendarnom pank-rok sastavu. Sve su kockice došle na svoje mesto. Ako je nešto i zaboravio, našli su se brojni fanovi da popune nedostatke na vremenskoj liniji knjige „Moj život sa Idijotima“.

KUD Idijoti na festivalu Omladina 1987. godine

Ipak, jedna praznina je ostala na mestu gde je reč o narednom koncertu u Subotici, već dan nakon pobedničke večeri koja ih je lansirala u orbitu. Niko više ne zna u kom su to prostoru nastupili, niti ko je bio u publici. Subotičani koji pamte to vreme i muzičke događaje, ne sećaju se te svirke. Možemo pretpostaviti zašto, međutim, o tome nema ni pisanog traga.

O tom čudnom subotičkom koncertu, Fric je zabeležio:

Organizatori su nam odmah nakon finala rekli kako bi se poslije fotkanja i intervjua koji su bili dogovoreni trebali spremiti za jedan dnevni koncert koji bi se trebao održati u menzi neke tvornice i da je dovoljno da odsviramo pet-šest pjesama.

Nismo previše pitali, nisu nas zanimali detalji, tek je Sale bacio par pitanja oko tehnike, pojačala i razglasa.

U neko doba po nas dolazi kombi i odvodi nas u dvorište neke tvornice iz kojeg se penjemo stepenicama u menzu u kojoj ručak čeka nekoliko stotina ljudi. Bili su to sve ljudi naših godina, nešto ozbiljnijeg ponašanja, poneki s kravatom i odijelom, a svi s bedžom na reveru. Penjemo se na pozornicu na kojoj uz sliku druga Tita na velikom platnu piše „Kongres radničke omladine Jugoslavije 1987“.

Tek koju minutu prije početka svirke rekli su nam da su to sudionici kongresa i da mi kao pobjednici festivala imamo čast svirati budućim rukovodiocima.

Scena nadrealna, pomalo bizarna. Krećemo svirati pred ljudima koji su zbunjeniji nego mi, vani sunce, bijeli dan, ispred njih pribor za jelo, ispred nas oni.

Odsvirali smo taj koncert kao da smo u nekom od najvažnijih klubova na svijetu. Ljudi su nakon svake pjesme kurtoazno aplaudirali, ipak su pred njima stajali pobjednici subotičkog festivala.

Zanimljivo je kako niti tridesetak godina nakon tog događaja nisam ni od koga dobio niti najmanju naznaku da je bio na tom koncertu niti sam ikada kasnije o tome govorio, iako su mi se taj događaj i ta atmosfera urezali duboko u pamćenje.

Gde je to moglo biti? Možda u „Severovom“ restoranu gde su povremeno organizovani balovi? Koja druga fabrika je to mogla da bude?

Jasno da, za razliku od prethodne večeri, to nije bila njihova publika. S druge strane, to su bili mladi ljudi, pa bi danas, u vreme interneta, neko mogao da se seti i javi da je bio prisutan. Dakle, kongres „Radničke omladine Jugoslavije“, skup gostiju iz cele zemlje, pored kojih je morao biti neko i iz našeg grada.

Narednog dana KUD Idijoti su otišli u Beograd, na doček štafete u „Hali Pionir“. Jugoslavija je proslavljala Dan mladosti, ni ne sanjajući da je to jedan od poslednjih. Tri godine kasnije, nestaće sve omladinske organizacije, a i sama omladina kao društvena kategorija, kao svet za sebe koji ima svoje prohteve i svoja prava, zato što je mlad.

Poslednja mladost u Jugoslaviji

Lansky