Prvi hotel izgrađen na Paliću završio je svoj vek i danas postoji samo na starim razglednicama. Kao primer jednostavnog panonskog stila gradnje, nekima se činio dobro uklopljen u prirodno okruženje, dok je drugima predstavljao kontrast raskošnoj arhitekturi koja je vremenom preovladala na tom delu obale jezera. Uvek je bio dobro posećen, ali je nakon 117 godina trajanja prevagnula želja da se takva graditeljska tradicija čuva na nekoj od drugih kuća, kakvih je u našem kraju bilo u izobilju.
Hotel Trščara (Nadaš)
Obala Palićkog jezera, preciznije, onaj njen deo koji je namenjen turistima i izletnicima, čuva svoj stari izgled koji je dobila još početkom XX veka, ili još ranije, u vreme kada su potvrđena lekovita svojstva vode i blata, koji su Palić svrstali među banjska lečilišta. To potvrđuju i stare razglednice. Iako je prošlo više od jednog veka, na njima lako prepoznajemo hotele, muzički paviljon, toranj, veliku terasu i druge zanimljive građevine koje vrednujemo kao kulturno-istorijsko nasleđe. Ipak, na nekim od slika sa obale iz vremena pre 1970. godine, vidi se jedan objekat koga danas nema, a koji izgledom odudara od arhitekture karakteristične za mondensku banju. Reč je o hotelu Trščara (na mađarskom Nádas) koji je trajao više od jednog veka, a kada je srušen, Palić više nije bio banja, a ubrzo više nije bilo ni jezera, kada je ono isušeno nakon ekološke katastrofe.
Veliko spremanje
U potrazi za tačnom lokacijom pomenutog hotela, od pomoći su stare karte i fotografije. Malo istočnije od Ženskog štranda, između obale i hotela Park, na poziciji današnjeg parkinga i travnjaka ispred Male gostione, vidi se dugačak prizemni objekat sa krovom od trske. To je stari hotel Trščara pored koga je još jedna zgrada sa industrijskim dimnjakom. Reč je o blatnom kupatilu sa mašinskom kućom banjskih postrojenja, koji su se nalazili na samoj obali.
Blatno kupatilo, početkom šezdesetih
Blatno kupatilo, pogled iz pravca fontane
Hotel o kome je reč, izgrađen je 1853. godine. Nakon dolaska železnice, a zatim i tramvaja, Palić je počeo da se razvija i postaje popularna banja. Jedan za drugim podizani su reprezentativni objekti ostavljajući Trščaru bez zajedničkog estetskog imenitelja sa novim okruženjem. Prizemna zgrada duga 70 metara, sa 20 soba i sa izgledom sirotinjskih biroških stanova na posedima nekadašnjih veleposednika, nije smatrana atraktivnom. Ipak, za vreme velikih radova na Paliću 1909. godine Bacskai hirlap piše da će Nadaš/Trščara biti sačuvana zbog „pitoreskne i karakteristične spoljašnosti“. Smatra se da će „niska duga kuća kao zanimljiv primer panonskog graditeljskog stila, dobro delovati u grupi kitnjastih građevina modernog izgleda“.
U tom trenutku, u životu je bio još jedan sličan objekat koji se nalazio pored Trščare. Gostionica poznata kao Donja trščara izgrađena je 1845. godine, i možda bi i njen vek bio duži da se nije našla ispred novosagrađene Velike terase. Te 1910. godine, u vreme „velikog spremanja Palića“, srušena je da bi se „otvorio pogled na jezero“. Za razliku od gostionice Donja trščara, hotel Trščara je nastavio da postoji.
Drugi život Trščare
Sedamdesetak metara duga prizemljuša bila je prvi hotel na obali. Kada je došao XX vek i kada su počeli veliki radovi koji su oblikovali taj deo Palića i dali mu izgled koji se čuva do danas, prvi ali ne i poslednji put, opstanak Trščare doveden je u pitanje. Ipak, služio je ovaj hotel sve do 1970. godine.
U međuvremenu, leta 1928. godine hotel Trščara je izgoreo.
Zakupac kupališta Palić u tom trenutku bila je firma Subotička Električna Željeznica i Osvetljenje D.D. Kao odgovor na njihov izveštaj, Gradski senat je doneo odluku „u predmetu požara kojim je pao žrtvi hotel, takozvani ’Nadaš’: Gradski senat na temelju ovoga izveštaja uzima k’znanju, da je zgrada hotela Trščara (po mađarskom nazivu ’Nadaš’) koja čini svojinu grada na kupatilu Palić, danom 10-og avgusta 1928. godine izgorela. Požar je, po do sada ustanovljenom, prouzrokovala raketla bačena sa vojnog aviona. Kako je grad na ovaj način znatno oštećen, to potražuje da mu se ova šteta od činioca u celosti nadoknadi…“
Imajući u vidu o kojem vremenu govorimo, pretpostavimo da je reč o signalnoj raketi, koja je bila dovoljna da napravi veliku štetu kada je pala na krov od trske.
Štetu su imali da plate: vojska, osiguravajuće društvo i grad. U sporu koji je nastao, zakupac je u odštetnom zahtevu tražio da se uračuna i gubitak dobiti, u vezi sa čim se u odluci Senata kaže: „Gradski senat se unapred ograđuje od tobožne obaveze, da će nadoknaditi zakupniku one prihode koji su otpali usled toga što ovu pogorelu zgradu nije mogao iskorišćavati.“ Ipak, „…priznaje se pravo zakupnika da usled ovoga traži srazmerno sniženje zakupnine za godinu 1928.“
Ne samo da je gospodski Palić na najboljem delu obale imao zgradu od naboja sa trščanim krovom, nego je ona nakon uništenja ponovo izgrađena na isti način i od istog materijala. Trščara je restaurisana u prvobitni izgled. Tako je nastavio postojanje stari hotel koji je na ulazu imao raskošan drveni portal, poput palićkih vila, ali i „ambetuš“, nalik seoskim kućama. Gosti su ga voleli baš takvog, poniklog iz tradicije ovih prostora, okruženog zelenilom, sa prozorima okrenutim izlazećem suncu, sa pletenim stolicama na tremu. Ono što može da se uoči na razglednicama s početka XX veka, jeste i mala prodavnica u sastavu objekta. Taj lokal se pominje i posle Drugog svetskog rata, kao prodavnica duvana.
Sve u svemu, Trščara je tada počela svoj drugi život, koji je prvi put dobila sedamdeset i pet godina ranije.
Smrt jezera i nestanak sa lica zemlje
Kako su rasli standardi u hotelskom biznisu, Trščara nije mogla da uđe u neke od kategorija. Pored toga, nalazila se na mestu na kojem je mnogima kvarila sliku.
Subotičke novine 1959. godine pišu:
„Ta nabijanica, neugledna, vlažna, nehigijenska (nikakve veze nema sa najminimalnijim standardom)… Svi ljudi su složni da će nju trebati jednog dana porušiti, no ona se ipak koristi i ona je, kako kažu u upravi – redovno puna.“
Istoričar umetnosti Bela Duranci je smatrao da je to bio jedinstveni turistički objekat koji bi godinama postajao sve dragoceniji i atraktivniji. Zgradu je projektovao Janoš Skulteti, gradski inženjer, graditelj subotičkog pozorišta. Dok je „Talijinom hramu“ namenio antičke stubove, Skulteti je u palićko priobalje uneo seosku kuću, prateći iskustva narodnih graditelja.
„Gosti su nosili sećanje na harmoničnu saživljenost kuća i pejzaža, baš ovih, karakterističnih ravničarskih“ – sećao se Duranci i pominjao palićke Likovne susrete šezdesetih godina: „Hotel Trščara je imao specifičnu reputaciju. Gosti iz sveta umetnosti su govorili – Prednost Trščare je u tome da se kroz prozor autentične panonske prizemljuše može ubrati ruža sa kapima jutarnje rose na laticama!“
Šezdesetih je sa obale nestalo blatno kupatilo. Novine 1964. godine pišu: „Čuveno blatno kupatilo je zatvoreno, što nije neobično jer je sezona odavno prošla. Međutim, ono je zaključano još od prošle godine, a po svemu sudeći tako će biti i iduće. Kupatilo na Paliću više neće postojati, a sam Palić će kao banjsko lečilište biti izbrisano iz školskih udžbenika.“
Nekada je puno ime ovog našeg izletišta zaista glasilo Banja Palić, ali, nakon što je zgrada blatnog kupatila srušena, Palić ni formalno više nema status banje. To kupatilo, koje se nalazilo između Trščare i same obale jezera, imalo je 30 prostorija sa jednom i 20 prostorija sa po dve kade. Međutim, nekada lekoviti jezerski mulj gubio je tu osobinu. Osim toga, kažu da je i pojava antibiotika doprinela tome da sve manje bolesnika ozdravljenje traži u banjskom blatu, tako da je zgrada kupatila sravnjena sa zemljom.
Krajem maja 1971. godine, posle decenija puštanja otpadnih voda u Palić, uz sve veći rast industrije i kanalizacione mreže, desilo se neizbežno – totalna eutrofizacija (odumiranje) flore i faune u jezeru. Njegovo vraćanje u život zahtevalo je radikalne mere – isušivanje jezera. Godinu dana pre toga, sa lica zemlje nestao je najstariji palićki hotel.
Stanje hotela 1970. godine
Ugostiteljsko preduzeće Palić podnelo je molbu Skupštini opštine Subotica 3. februara 1970. godine radi dobijanja dozvole za rušenje starog hotela:
„Zgrada koja nosi naziv hotel Trščara nalazi se u veoma lošem, može se reći ruševnom stanju. Svako investiciono ulaganje bilo bi nedovoljno, a ni tada, zgrada koja je u pitanju, ne bi mogla odgovarati svrsi. Sama krovna konstrukcija je u vrlo dotrajalom stanju, da postoji opasnost da se sama sruši. Imajući u vidu napred navedeno, Radnički savet ovog preduzeća, na svojoj sednici održanoj dana 26. januara 1970. godine, doneo je zaključak da se ova zgrada sruši. Obraćamo se Naslovu s molbom da nam izda potrebno rešenje.“
Rušenje hotela Trščara
Zavod za urbanizam i geodeziju je u načelu bio saglasan sa ovim predlogom, tako da je trinaest dana nakon podnošenja molbe Ugostiteljskog preduzeća doneto rešenje kojim se odobrava rušenje dotrajalog objekta.
Zaključak
Da se ovaj objekat nalazio negde drugo, na nekom delu obale manje uređenom, možda bi vremenom dobio neku ulogu ribolovcima ili izletnicima koji žele ugođaj izvan kategorija. Ili bi jednostavno izgubio upotrebnu vrednost, kao što se to desilo sa kabinama na muškom i ženskom štrandu. Bez odgovarajućeg održavanja, verovatno bi najpre bio napušten, a potom prepušten laganom propadanju i urušavanju, kao što je to bio slučaj sa udaljenom „Ribarskom kolibom“. Međutim, zbog svoje pozicije u reprezentativnom delu palićke obale, on je ubrzo nakon odluke uklonjen.
Lansky
/Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br. 24/
