Salašarska duša

Kad je bać Beno umro unuku mu Vranji ostalo, baš fajin tala. Ostalo je i mašinerije i kuća, vinograda fajin, šuma na dva jutra, zemlje dva maksima.

Nije Vranje ni oro ni kopo za sve što je dobijo kad je dida Beno umro pa se tako prema svemu i odnosijo – malo po malo je čapko i dosta tog poprodavo. Najvećma je svit priplećkavo kad je prodo lipu  dračovu šumu. Svit ku svit, uvik ga tuđa nevolja kobajage boli, al ovog puta ku da je svit i bijo u pravu.

Stegla jedne godine nika zimetina, duva odale od Baje al sve u kosti tuče ladan niki. Žali se svit, neće bit žita ako snig ne padne. No Vranju i Naniku ženu mu baš briga za sve. Oni od poprodavanog  sastavili novaca i opravili njima kućerinu malo dalje od didinog salaša , pomećali peći na struju i vošte ku bisni. Jesape: dok je nek je.

E jedared, ode đuga. Išla je na vodu dok se nije razbila.

Snig navijo, počela restrikcija struje, nema se kud. Poumotavali se Nanika i Vranje pa sve bliže jedno drugom pod jorganom, al džabe kad je ladno ni ljubav neće na zimu.

Jedan dan veli Vranje da odselu na didin salaš. Ova Vranjina sva se narogušila, sve joj rđavo kad i pomisli i neće. Neće ona al oće Vranje.

Očo Vranje, spremjo malo brlog po kući, ono sve stoji lipo namišćeno kako su on i Nanika spremili još kad je dida umro. Doduše obalazili su salaš i držali ga u redu , a tute njim bila i mašinerija što nisu prodali.

Sve lipo na salašu kod dide al nike male pendžere pa Vranje navikava oči. On oped nauč’jo se na velike te nike svitlarnike a ovo one starovinske na dvi struke i male mu.  Gleda šeta po kući, ušo pod odžak di je dida ga kadgod dizo ku dite da dovaća divenice sa vrljike. Tu je on ijo i divenice i baš tute iza nike debele ponjave u ovim mraku bilo je naslagano granja ko zna od kad, sva srića pa je te godine u proliće mu Jela sitna nika ženica bila pomoć prat criva na disnotoru, pa je umazala iznutra blatom banju peć, i posli tog su se gostili s’nikim čeljadima. I Nanika je tute u peći pekla krumpirače s’divenicom. Tako da je peć bila ispravna, i nigdi nije propušćala dim. Srića u nesrići da Vranje i Nanika ništa nisu pravili kod kuće neg baš ode na salašu bać Beninom. Tako da su i proštenje i imendane uvik držali tute, pa i tovne piliće liti u didinom kokošinjcu. Da se nisu držali tog nikog reda očo bi i didin salaš u očin, jel bi ga prodali jel bi se srušijo.

Sve u svemu, uzme Vranje baci dva-tri snopa granja, smamulja niku staru artiju,  izvadi škatulju mašine iz džepa i propali u peć. Malo po malo i napravila se fajinska žerava. Zatvorjo Vranje vrata od peći i sijo na drvenice nuz peć, tranzistor namistijo da mu lagacko orca da mu kogod divani sad kad je sam. Baš bila pisma „zavejan je put za salaš moj“ – sitila pisma Vranju na prošla i lipa vrimena. Dok je tako, mislijo je o lipim stvarima tako je i zaspo.

Trgne se on u koje doba noći kad njegova Nanika i kera njim Lajka u sobi. Lajka se oma trgnila kad se Vranje odigo s’drvenica a Nanika hrče al ku da je ošinila koji bokal rampaša.

Lagacko Vranje, ne pali svitlo neg ode do kujne. Tu niki stari ziđan šporalj lagacko uzme Vranje i propali i tute. Lako je bilo tu propalit kad je dida mislijo, pa je drva bilo svudak a od tačaka dračovi po avliji nisi mogo redovno ni proć.

Našlo se tu i šećera i kafe i svega po malo, jel kad su se gostili skojkime Nanika nikad nije vukla kući neg je sve ostavljala u kredenac tute u kujni.

Kad se Nanika trgnila, gleda oko sebe i pogleda kroz pendžer, pa vamo u kraj sobe a njezin Vranje sidi za astalom i veli.

„Ajde , skuvo sam kafu. Jel ti je zima? „

„Nimi je zima, triput mi je vruće“

Naćuli Vranje uši, nije čovik razumijo. Pa oped pita.

„Ne razumim. Šta ti je?“

„Vruće mi je od peći, vruće mi je što je ode tako sve jednostavno i lipo i vruće mi je jel me grije ta tvoja ljubav za didinim salašom, jeto te tri me stvari griju. Neg ajde da se mi stvarno priselimo vamo“

Vranji nije tribalo dvared kast.

Do prolića su iz njeve nove kuće vukli samo vodu i odlazili se kupat u kupatilo, a kad je puknilo proliće… Oma za svetog Josu kaki je i red posadijo se krumpir, i redom šta je kako stizalo. Od arende sa one zemlje koju nisu poprodavali plaćali su to malo struje što su potrošili. Kopan bunar je došo i očistijo Pere komšija njim, vode je bilo. Te godine su samo toliko dotirali stari salaš da je Vranje uvuko vodu unutra, i u jednoj ćoši u ambetušu obziđo i pomećo pločice , tute je metnijo tuš. A cilog tog i naredni lita su se kupali za lipog vrimena napolju pod buretom.

Malo su dali novina kojkaki starom salašu, al mu nisu uzeli dušu neg ku čovika koji štogod borta kad malo umiješ i daš mu pojist i popit čašu ladne vode oma dođe sebi.

Novu kuću su počeli izdavat a nji dvoje ku da su se oped rodili. Nikad srićniji i zadovoljniji, tu na bać Beninom salašu kojem jeto nije tribalo ništa drugo osim malo ga dotirat u red i disat punim plućima u njemu jel i jon taki od dvisto godina stari voli da u njemu kogod živi i diše – i salaš ima dušu. Jel siroma, koliko su njegovi zidovi čuli tajna , plećaka, vidili svega i svačega za ta dva vika od kad je, pa nije zasluž’jo da budne brez žive duše. Koliko je samo ratova siroma priživijo i Bogu fala niko ga nikad nije ni pomislijo srušit, jeto na kraju dao Bog pa se i Vranje i Nanika osvistili i svatili koliko je jednostavnije uživat u malim stvarima, koje u stvari i čine cilovitost ovog svita. Jer nije luksuz samo u kožnoj fotelji neg i na drvenicama pod perjanom dunjom.