Jedna ranije objavljena fotografija sa subotičkog korzoa izdvojila se mnoštvom detalja. Posmatrači su komentarisali modu početkom 30-ih godina, raskošne vitraže na hotelu “Zlatno jagnje” (Dom JNA), automobile…ali je samo jedan zapazio osobu u donjem desnom uglu, koja sedi pored ulaza.
Govorimo o čistaču cipela.
Ako niste očistili obuću pre toga, ulazak na crvene tepihe restorana je poslednji čas da se obavi ova neophodnost. Sve do početka 21. veka Subotici je na mnogim mestima nedostajalo betona, asfalta ili kocke. Pešaci i vozila su razvlačili blato i prašinu po putevima i trotoarima tako da ni pločnici nisu bili čisti kao danas, kada imamo višak betona.
To je prvi razlog zašto su nam cipele bile prljavije i zašto je ovo zanimanje imalo svoje mesto u gradu. U nekoj hijerarhiji poslova, čistači cipela nalaze se na samom dnu, pored nosača, kojima nije bila potrebna neka posebna veština, za razliku od ovih prvih.
Koliko god to izgledao prost posao, ne zaboravimo da oni barataju raznim pastama, kremama i četkama, sa kojima mogu da naprave štetu ako nisu spretni. Ipak, ljudsko poimanje dostojanstva stavlja čistača u najniži položaj. Oni koji poseduju radničku solidarnost i empatiju, nagradili bi ih bakšišom, ali to je već druga priča.
Čistača cipela odavno više nema. Ne zna se ko je bio prvi, pa onda da vidimo ko je i kad bio poslednji.
Ima još onih koji pamte ulicu Dimitrija Tucovića u vreme kada se na njenom početku nalazio jedan objekat, bodica, na kojoj je pisalo “Salon”, a ispod: Čistimo-farbamo-cipele.
Nekadašnjim čistačima cipela sigurno je bio san imati krov nad glavom, odnosno posedovati svoj poslovni prostor gde će mušterije same dolaziti, umesto da ih sa drvenom kutijom i četkama čekaju na ulici, što je bila sudbina ovih delatnika. U njihovom svetu zato nije bilo pretenciozno takvu radnju nazvati SALON.
Bajram Ajvazi, poslednji subotički čistač cipela, živeo je san mnogih generacija pre njega. Njegov “Salon”, preko puta prodavnice obuće “Borovo” pružao je usluge čišćenja i mazanja, farbanja cipela i drugih kožnih predmeta, zatim prodaja pertli…
Počeo je još pedesetih godina na železničkoj stanici, a kada je prvi vlasnik “Salona” – čika Palika otišao u penziju, preuzeo je lokal i podigao posao na viši nivo.
Kako je prolazilo vreme, bilo je jasno da niko ne želi da nasledi Bajrama. Ni cipele više nisu bile kao pre. Nestali su salašari koji su dolazili u visokim čizmama, a omladina je sve više nosila patike i platnenu obuću.
Najzad, nisu ga u penziju oterale godine niti opadanje posla. Odlukom Skupštine opštine u proleće 1982. godine, sva prodajna mesta koja se svojim izgledom ne uklapaju u jedinstvenu arhitekturu užeg centra grada, imala su biti uklonjena.
Lansky
