Na kraju sna, na kraju festivala, još jedno slovo o čarobnom prostoru Letnje pozornice.
Jedinstven prozor u produkciju Evropskog filma koji je i te kako zanimljiv ali predaleko od naše televizije ili bioskopskog repertoara, na šekspirovskoj pozornici, ispred kulise od stoletnih borova, gde svako ostvarenje dobije čarobnu auru i bajkovitost.
Gotovo je misterija kako je Letnja pozornica mogla da nastane u tom vremenu (1949.) i od tog materijala (kamen) i da ništa slično nije sledilo taj uzor do danas, već uporno mesimo blato, keramiku, opeku i ostale produkte zemlje. Jeste da blata imamo u izobilju, ali baš taj deficit tvrdih i stamenih materijala, daje draž kamenu u ovom podnevlju.
Kako bilo, niko nema što Palić imade. Ozbiljnost manifestacije nameće obavezu da se u slučaju kiše, u blizini obezbedi dostojan alternativni prostor (Velika terasa ?).
Ako je kraj festivala, nije kraj zadovoljstava za filmofile i ljubitelje Letnje pozornice. Sledi revija filmova narednih sedam dana, mada bi komotno mogla da potraje do kraja leta.
