Šetati od Dudove šume kroz grad jednim dugim neprekidnim šetalištem u senci drveća i cvetnih leja, sve do suprotnog kraja grada koji se završava parkom iza stadiona. Taj plan star gotovo sto godina i dalje živi mada se pokazalo da je jedan ljudski vek prekratak za ostvarenje ove romantične ideje.
Aleja Maršala Tita uređena je u jednom snažnom graditeljskom zamahu. S druge strane Prozivka joj je išla u susret ali bez te značajne komponente – šetališta, ostavljajući to za kasnije, kao lakši deo posla.
Kada su početkom poslednje decenije dvadesetog veka sva gradilišta u Subotici zaustavljena, niko nije bio toliki pesimista da predvidi „zimski san“ koji će trajati gotovo dve decenije, pre nego što će oživeti radovi na ovom trans-subotičkom šetalištu. Godine 2007. započeta je rekonstrukcija „Borovo“ ulice (Dimitrija Tucovića) i ona je tada podređena pešacima. Duž Prozivke je preko livade prešla promenada sve do starog dela Prvomajske, nakon čega se nametnula ideja da se i taj stari deo ulice, koji vodi do Štrosmajerove , može pretvoriti u pešačku zonu, sasvim ili uz minimum saobraćaja, kao u „Borovo“ ulici.
Na celoj ovoj trasi ostaje nedorečena samo Štrosmajerova ulica. Upravo ona koje se sama nudila da bude jedna od najatraktivnijih u gradu, ostavljena je saobraćaju i parkingu.
Da bi donekle razumeli kako je do toga došlo, vratimo se u 1984. godinu. Urbanisti su konsultovali Zavod za zaštitu spomenika kulture i investitora (SIZ građevinskog zemljišta i komunalnih delatnosti), stručno mišljenje je dalo i Društvo arhitekata, organizovana je javna tribina…Spremalo se veliko uređenje centra grada. Tri trga je trebalo da dobiju novo lice. Zatim mali i veliki korzo, nova zelena fontana, separe sa ćupovima i česmom u parku sa svim drugim detaljima kao što su stilski kandelabri i pjaceta kod „Brze usluge“, sve to izazvalo je opšte oduševljenje građana. Od svekolikog pešačkog carstva osvojenog za jedno leto, niko se nije usudio da to traži i za Štrosmajerovu. Pored toga, u planu za rekonstrukciju ove ulice, bilo je reči o klupama, stilskim kioscima i još o po nečem lepom, što nije zvučalo sasvim loše.
Sličnu situaciju su u na zgodan način uredili u Kečkemetu (ulica Rakoci). Sredinom ulice šetalište, bočnim stranama saobraćaj. Grad približno iste veličine kao naš i sigurno većeg budžeta.
Međutim, neke stvari i nisu tako skupe…
Kečkemet (ulica Rakoci)
Štrosmajerova ulica pred rekonstrukciju (1984. g)
Kecskemet
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Oduvek je bilo ideja za razvoj našeg grada, ali nikada dovoljno i sredstava za ostvarenje tih ideja. Moguće da je i nedostajalo ljubavi prema svome gradu. Zaokupljeni smo nekim svojim ličnim ciljevima, nekim ličnim političkim ostvarenjima, ličnim snovima…
Treba doterati ulice u centru, ali nikako ne treba zaobići uvek zaboravljenu uličicu Age Mamužića u smom najstrožem centru! Sa malo sredstava, sređivanjem kaldrme i pretvaranjem u pešačku zonu dobila bi se prelepa očuvana, ambijentalna celina!
Holandjani su pre 30 – 40godina sanirali svoja stara gradska jezgra koja poticu mahom iz srednjeg veka, tako sto su povadili kaldrmu i asfaltirali uske krivudave ulicice i iz njih izbacili automobilski saobracaj. Sada su polako uvideli kako i koliko su se ogresili o svoju proslost i ponovo skidaju asfalt i postavljaju "autenticnu" kaldrmu koju uvoze iz Baltickih i Istocnoevropskih gradova, a koji opet svoje istorijsko nasledje saniraju izbacivanjem kaldrme, njenim prodavanjem za "skupe novce" i "lepo" asfaltiraju svoje ulice. Modni trendovi su uvek uvek manje vise isti, jedino se ulicne kulise i shvatanje lepog, kao i generacije arhitekata smenjuju.
Nas problem je sto mi ulice pod kaldrmom ne održavamo. I ta kaldrma se posle 50 godina povadi i presloži. Kod nas se nikada nije presložila niti u jednoj ulici, zato se i lome noge u njima.
Drugo, kada uđete u neki grad vi stičete utisak da li je on lep i uređen ukoliko su postavljeni isti principi uređenja u svakoj ulici. Ako je pri uređenju ulice Dimitrija Tucovića usvojen jedan princip, onda bi trebalo isti zadržati i u svim drugim ulicama u centru (Matka Vukovića, Štrosmajerova, Sečenji Ištvana, Desetog oktobra, Petefi Šandora, Vuka Karadžića, Đure Đakovića, Vase Stajića, Cara Dušana, Braće Radić it…).
Kod nas je Korzo rešen na jedan način, Drapšinova na drugi, Štrosmajerova na treći, Borovo ulica na četvrti i Đure Đakovića na peti…
Morate koristiti istu kocku, iste šare, isti način uređenja kolovoza, isti mobilijar, rasvetu, kioske, autobuska stajališta itd.
Veliki problem je to što mi nemamo para da sve rešimo u jednom cugu, (u nekih 5 godina), već ceo posao možemo da uradimo za 70. A u tih sedam decenija se svašta izmenja, pa i trendovi u uređenju. Kada je Korzo popločan nije se nastavilo po istom principu i u drugim ulicama i došli smo u situaciju da nam sada to rešenje nije lepo pa smo raspisali konkurs za novo? Glupost neviđenja. Umesto da nastavimo započeto pre nekoliko decenija, mi krećemo od nule i znate kada će sporedne ulice doći na red? Nikad, jer će opet kroz 3 decenije neko smisliti da novo rešenje nije lepo.
Pored toga, suludo je očekivati da danas ugrađeni elementi izdrže 70 godina. A kroz 70 sigurno nećete moći nasti iste na tržištu.
Uzgred, što se tiče Radijalca. Tamo je izvršena rekonstrukcija pre deset godina i postavljene su nove kocke. Što je greška koja će se sigurno ispraviti.
Verujem da ćemo kroz 30 godina na Radijalac vratiti betonske ploče u plavim, crvenim i belim nijansama baš kako je originalni projekat i predvideo. Čak ćemo vratiti i rasvetu i mobilijar iz tog perioda, jer će 2045. biti veoma interesantno imati kutak u gradu koji po arhitekturi pripada 1970. godini. Te betonske kocke su bile demode 2005. godine, ali će za 3 decenije postati retro.
Kada je zavrsena negde pocetkom 60-tih prva faza Radijalca, Setaliste u sredini prospekta je bilo i novost i osvezenje. Raznobojne betonske ploce, koje su predstavljale jedan predimenzionirani mozaik su bile jaki kontrast sivilu tadasnjeg gradskog jezgra. Njihove (tada jos sveze boje) su bile praznik za oko u odnosu na olinjale fasade okolnih starih ulica. Pojedine fasade su jos nosile tragove zute Austrougarske boje koja je u medjuvremenu postala vise siva nego zuta. Najbolji primer je bila "Zuta kuca" koja je to bila samo po imenu. Radijalac je bio nesto sto je prvi puta bila kompletno zaokruzena arhitektonska celina. Setaliste, kolovozne trake, zelenilo. klupe, ustvari stolice postavljene u raznim konstelacijama, i kante za otpatke u jednom novom dizajnu. Novoizgradjene zgrade iz 50-tih, Kifla itd. su bile nove ali ne i njihova arhitektura, okolina je bila dosta zapustena i nije pretstavljala nesto za cime bi se covek osvrnuo. Setaliste na Radijalcu nije moglo da zameni staro Korzo jer nije imalo prodavnice, kafane, poslasticarnice isl. i u tom pogledu ambijent je bio suvise sterilan da bi bio nekakva alternativa klasicnom Korzu.
Rekonstrukcija Radijalca je početa krajem devedesetih kada je otprilike popločana trećina šetališta u dezenu "pirotskog ćilima". 2006. kad je rekonstrukcija nastavljena nije bilo mnogo izbora nego nastaviti kako je započeto. Inače, da nije deo već ranije bio popločan siguran sam da bi rekonstrukcijom bilo sanirano originalno parterno uređenje Radijalca
Nigde u Subotici nisam video da je neko obnovio neki 60s dizajn, bilo u enterijeru bilo u spoljašnjosti. To gotovo niko ne prepoznaje a tamo gde nešto postoji, to je zbog toga što još nije došlo na red da se ukloni. Ima dobrih detalja u zgradi "nove opštine". Pojedinci su sačuvali po neki deo nameštaja i to je sve. To govori kolika smo provincija.
Šetalište na Radijalcu je pravi primer.
Dali je neko primetio na tim starim slikama, da mlada stabla drveca nisu izlomljena?
Ovde napišite odgovor…Tačno. A pogledajte danas. Potpuno nove korpe za smeće su morali da zamene, jer su ih tzv. 'deca' upropastila. O drveću da i ne govorim…