Kada je poslednji put sat na Gradskoj kući odzvonio? Nekada je na svakih četvrt sata opruga udarala crkveno zvono koje se nalazi u tornju. Oni koji se sećaju, ne mogu da smeste to u neko konkretno vreme. Nije to bila tako bitna stvar da bi je registrovali, pogotovo u vreme kada svako ima časovnik na mobilnom telefonu ili ruci. Ipak, i dalje se oslanjamo na „sahat kulu“, a kada se desi neki kvar, i kazaljke stanu, nema tog Subotičanina koji se ne uznemiri, pa čak i protestuje ako taj zastoj nije otklonjen u najkraćem roku.
Šta u stvari znamo o tom satu koji nam preko sto godina meri vreme?
Nekada je bila privilegija znati tačno vreme. Dragocenost zvana časovnik nosila se na lancu i držala u malom džepu krojenom baš za njega. Imala su ga gospoda i činovnici, dok je većina morala da gleda u nebo. To je važilo i onda kada je podignut toranj nove gradske kuće, 1912. godine.
Postoji priča u jednoj knjizi da se tada gradskoj upravi pismom javio izvesni Bela Pikal iz Njujorka. Subotičanin iz daleka, oduševljen vešću da se i kod nas podiže toranj sa satom, opisao je u pismu kako izgleda onaj na Metropolitan bildingu. Priča dalje kaže da je po tom uzoru napravljen i subotički sat, tako da snažno otkucava svakih četvrt sata i uz to daje svetlosne signale, kako bi se u daljini, tamo gde se ne čuje zvono, video protok vremena.
Taj satni mehanizam je trajao šezdeset godina. Sijalice su pregorele još pre toga ali je ostalo zabeleženo da su se bele lampe palile pri svakom udarcu zvona na četvrt i pola sata, a na pun sat bi blesnule crvene.
Novi mehanizam koji je zamenio onaj stari, dotrajali, postavili su stručnjaci „Aurometala“. Tom prilikom su nameštene i nove kazaljke. Jedna od prvobitnih, teška osam kilograma, otkačila se za vreme oluje i sletela dole kao ubojita strela. Na sreću, nije nikoga pogodila. Drugom prilikom se otkačio jedan od dva olovna tega teška po stotinu kila. Teg stokilaš se sjurio kroz nekoliko nivoa tornja i bezbedno se zaustavio.
Originalni „ciferblat“, odnosno površina na kojoj stoje kazaljke, bio je od kristalnog livenog stakla. Šest decenija kasnije nije bilo moguće naći zamenu pa je upotrebljen materijal „perspeks“.
Novine su zabeležile da su ponovo nameštena svetla koja su se palila na svaki udarac u zvono. Nije zabeleženo kada su prestale da rade sijalice, isto kao i odgovor na pitanje zašto i od kada se sat više ne „javlja“, tako da nam ostaje po nečije varljivo sećanje.
To su najvažniji događaji u životu ovog znamenitog časovnika. Pomenimo još i dan kada je kazaljka prvi put pomerena jedan sat u napred. U nedelju 27. marta 1983. godine prvi put je uvedeno „letnje vreme“. Da sve to ne prođe neopaženo, to veče su uključeni reflektori sa krovova okolnih zgrada. Davno utuljeni zbog restrikcija struje, ponovo su, na jedno veče, osvetlili toranj za malu svečanost početka nove prakse koju je uveo i ostatak Evrope.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Mnogi istorijski gradovi imaju u centru sat. Oni pokazuju vreme, otkucavaju, sviraju poznate melodije, ili iz njih izlaze razne figure u određenom vremenu. Tadašnji gradski oci su se pobrinuli da svim građanima bude dostupan sat, a vešte ruke majstora su to izveli. Nadam se da će i naš sat još dugo biti u funkciji i da će roditelji da nauče svoju decu kako se očitava vreme na mehaničkim satovima sa arapskim i rimskim brojevima.
Kako divna prica. Volim jako satove, njihove otkucaje. Trazim jedan starinski sat sa klatnom koji bi otkucavao pun sat i pola sata.
Kad sam u gradu uvek dignem pogled ka gradskoj kuci da vidim koliko je sati iako imam rucni sat.
Sat na Gradskoj kući, koliko se ja sećam radio je na sledeći način
– na četvrt sata jedan otkucaj i jedno belo svetlo,
– na pola sata dva otkucaja i dva bela svetla,
– ba tri četvrt sata tri otkucaja i tri bela svetla.
– na puni sat četiri otkucaja i četiri bela svetla, nakon toga otkucaj tačnog vremena
ali uz drugi zvuk i onoliki broj crvenih svetala koliko je bilo tačno vreme.
Svetla su se davno pogasila, a da li sat još otkucava nisam siguran.
Eto tako je to, što smo nekada znali i ,možda čak i ručno izrađivali sada više u dvadset prvom veku ne znamo.
Kratko nakon sto je zvonilo za pocetak casa,u ucionicu udje prof. Dusan Dugonjic. U levoj ruci je drzao dnevnik u desnoj nekakav stap. Spusti dnevnik na katedru i podigne stap visoko iznad glave i tako je stajao pred razredom kao „Kip slobode“ u Njujorku. Nakon krace (psiholoske) pauze upita- sta je ovo? Neki su rekli stap, neki opet prut ili batina. Ne, ovo je gnomon rece Dugonjic i napisa to velikim slovima na tabli. Rec je Grcka i znaci „bacac senke“ To je najstariji astronomski instrument na svetu i pomocu njega se moze meriti ne samo vreme, nego i odredjivati doba dana, strane sveta i godisnja doba. Dalje je nastavio sa objasnjavanjem sta sve pokazuje i dokazuje jedan stap poboden u zemlju i kakve su sve posledice u nauci nakon toga saznanja usledile. Kada god prodjem pored nekog suncanog sata koji obicno ukrasava neki park, setim se Dusana Dugonjica i njegovog predavanja.
Satovi na crkvenim tornjevima su nastali jos negde u 13-14 veku i njihov smisao proizilazi iz toga da bi se odredilo vreme stalnih religioznih rituala. U zemljama orijenta su tu duznost preuzele umesto tornjeva tzv. Sahat-kule i vernicima oznacavle kada je vreme za koji ritual. Velike satove i vidljive iz daljine su izradjivali kovaci i bravari. Te naprave su bile prilicno grubo izradjene i o nekom preciznom merenju vremena nije moglo biti reci. „Dzepni“ satovi nastaju dva veka kasnije i bili su otprilike velicine kokosijeg ili gucjeg jajeta. Basnoslovno skupi i cisto prestizni predmeti. (kao danas Ajfoni) To su ostali sve do pocetka prve polovine 20 veka. Nije samo dzepni sat pretstavljao vrednost na osnovu materijala (zlato, srebro) kao i ulozenog rada, nego i skupoceni lanac koji je isto bio u sastavu sata i pretstavljao ne manju vrednost, a uz sve to bio je dobro vidljiv i svakome je davao na znanje kakav je finansijski potencijal njegovog vlasnika. Prvi rucni satovi su napravljeni iskljucivo za dame jer njihova garderoba nije bila odgovarajuca za muski dzepni sat. Muskarci su odbijali takve satove – narukvice kao nesto izrazito zensko. Tek nakon WW1 kada su piloti poceli da nose rucne satove u borbenim letovima, nastaje nova moda i danas se proizvede godisnje oko 1 milijarde rucnih satova sirom sveta.
U sadasnje moderno doba je izuzetno vazno izmeriti tacno i precizno vreme, u svim segmentima radnih procesa, putovanja i slicnog. Bez tacnog casovnika nema ni radnog vremena niti voznog reda u javnom saobracaju. Nekada preciznost i tacnost nisu bili toliko vazni. to se najbolje vidi iz arhaicnog izrazavanja nasih staih. Danas tesko da ce neko od dece ili mladih razumeti koliko je to sati – „frtalj pet“ ili „trifrtalja pet“
Nas Suboticki sat na Gradskoj kuci meni nije u nekoj narocitoj uspomeni jer skoro kroz celo moje detinjstvo i prvu mladost bio je uglavnom van funkcije i stajao je samo tako na tornju i nije sluzio svojoj nameni. Cak i kada bi tu i tamo funkcionisao o nekoj tacnosti nije moglo biti govora. Subotica moje mladosti je bila vrlo skromno snabdevena javnim casovnicima i trenutno osim onog na zeljeznickoj stanici, ne mogu da se prisetim nijednog. Mozda onaj prilicno mali na nicin-palati, ili mozda na zgradi starog Severa gde se je uselio kanije Aurometal, ali to vise nije bilo moje Suboticko vreme.
Od pre nekoliko godina,bračni par Pap po povratku iz inostranstva i zaslužene penzije darovali su sat za župu Sv,Marka u Starom Žedniku.Niko nije po mom saznanju negativno komentarisao.Svi kad tad bacimo pogled gore i nasmešimo se toj napravi.
Kada je, tokom izgradnje gradske gradske kuće, raspisan „tender“ za izradu mehanizma i sata, javio se poznati bečki časovničar i ponudio da napravi sat besplatno, samo da mu se plati materijal. Međutim, nije dobio posao. Aranžman za izradu sata dobio je budimpeštanski časovničar koji je naplatio i materijal i ruke.
Fun facts…
Ja svaki put kada sam u gradu obavezno bacim pogled na sat ♥️