Šekspir među kukuruzima

Među vojvođanskim Mađarima, salašarima, već bezmalo četiri decenije kruži duhovita dosetka da za njih postoje samo tri praznika – Božić, Uskrs i – pozorište. Dosetka jeste, ali istinita, jer toliko dugo, svakoga leta, teatarska grupa od tridesetak, četrdesetak glumaca obilazi sela, zaseoke i salaše po Vojvodini, i igra predstave za publiku u kojoj većina nikada nije bila u pozorištu, a po svoj prilici neće ni biti.

Za njih ovi umetnici entuzijasti izvode Šekspira, Molijera, Steriju, Goldonija, Jonaša, Deaka, igraju drame, komedije, tragedije, mjuzikle tokom toplih, letnjih večeri „pod zvezdanim nebom“, a zatim kada se leto završi, odlaze da bi se sa julskim vrućinama opet vratili. Za to vreme ova, kako kažu u ovom Salašarskom pozorištu, najbolja publika na svetu s nostalgijom čeka novo leto i još jedan pozorišni praznik. No, kako je pozorište jedno, leto kratko, a sela i zaselaka veoma mnogo, ne stiže se svake sezone do svakoga, i ponekad neko bude izostavljen iz pozorišne maršrute. Tada nam je teško da objasnimo zašto smo baš njih zaobišli – kaže za list Danas Atila Mađar, direktor ovog nesvakidašnjeg Salašarskog pozorišta, koji je u njemu od svoje šesnaeste godine.

Salašarsko pozorište – Tonjosinhaz je, moglo bi se reći, jedinstveno u Evropi, i funkcioniše po principu nekadašnjih srednjovekovnih lutajućih pozorišnih družina. U svojim prvim danima, pre tri decenije, gotovo se i nije razlikovalo od takvih putujućih teatara.

– U početku smo išli pešice, ili na magarcima. Sada smo se već modernizovali, i koristimo traktor. Imamo dve prikolice, na jednoj su naši rekviziti i scenografija, a na drugoj glumci. Na žalost, to je tako, novca nikada nije bilo dovoljno da se poboljšaju uslovi u kojima radimo, ali mislim da ipak niko od onih koji su prošli kroz Salašarsko pozorište nije zažalio – kaže Mađar.

U samom početku, kada se krenulo sa formiranjem pozorišta, nije bilo puno razumevanja ni podrške u akademskim pozorišnim krugovima.

– Da nije bilo Bora Draškovića, sigurno ne bi bilo Salašarskog pozorišta. Kada sam kao student četvrte godine akademije u Novom Sadu 1978. godine izneo svoju ideju da osnujemo grupu koja će pripremati predstave za seosku publiku, naši profesori nisu baš bili spremni da nas podrže – priča Friđeš Kovač, sada subotički glumac, koji je zajedno sa Đerđem Hernjakom, rediteljem, pokrenuo čitavu priču.

Repertoar je u početku bio sličan vašarskom. Prve godine su se igrale vašarske komedije, ali već nakon par sezona, glumci Salašarskog pozorišta su nastupili sa Šekspirom.

– Publika je neverovatna, veoma specifična. Potpuno je iskrena i otvorena u pokazivanju svojim emocija, tako da odmah znate da li im se predstava dopala ili ne. Ali, ona je i iskreno zahvalna za svaki naš dolaza, jer tamo se u stvari ništa ne dešava, i naše predstave su zaista veliki događaj. Zato je u ovom pozorištu zadatak glumaca mnogo zahtevniji – kaže Kovač.

Atila Mađar, direktor pozorišta, ili kako on kaže, predsednik ove pozorišne družine, navodi da se nije mnogo toga promenilo u odnosu na prve korake salašarskog pozorišta.

– Predstave se i danas igraju na otvorenom, pod vedrim nebom, na livadi ili u polju na kraju sela, a nakon što seljaci pozavršavaju svoje poslove na njivi i u kući. Kada smo počinjali predstave smo morali da završimo pre nego što padne mrak, jer nikakvog osvetljenja nije bilo. A u publici se nikad nije oskudevalo – dolazilo je, a tako je i danas, gotovo svo stanovništvo iz sela, od najmlađih do najstarijih. Njihov odnos prema glumcima je zaista fantastičan, i veoma inspirativan – to da je Salašarsko pozorište za njih praznik poput Božića i Uskrsa uopšte nije samo fraza – kaže Mađar.

Sve predstave su besplatne, jer ovo je pozorište „za one koji nemaju para“, i zarada je samo dobrovoljni prilog koji se na kraju prikuplja u šeširu. Od toga se često plati večera, dok je prenoćište besplatno – spava se na sunđerima i džakovima za spavanje, u pozajmljenim fiskulturnim salama, a ponekad i pod vedrim nebom. Doduše, publika je takođe i gostoljubivi domaćin, pa glumcima neretko ponudi nakon predstave večeri i prenoćištu.

Salašarsko pozorište je jedinstveno čak i za evropske prilike, jer gotovo da sličnog primera u današnjem pozorišnom svetu nema. A opstaje zahvaljujući uglavnom entuzijazmu ovih „lutajućih umetnika“ koji i danas tokom letnje pozorišne fieste žive kao i na početku – putuje se u prikolicama, jede se kako kad i kako gde, a komfor je takav kakav im jedino mogu ponuditi seljaci po panonskim pustarama.

V. Laloš

Danas