Nešto zanimljivo na salašu kod Damira

Miran i tih, nenametljiv , pun nečega pozitivnog u sebi, to je dvadesetosmogodišnji Damir Sekulić iz Tavankuta. Po profesiji mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje po zanimanju grafičar sa ljubavlju koja nadmašuje sve navedeno.

  Mlađani Damir gaji ljubav prema etnologiji. Sve je počelo jednoga dana kada je sa svojom majkom pošao u goste kod stare „tete“ Tilke. Tetka Tilka ga je zamolila da pođe na njen tavan i da četkom očisti dimnjak. Poslušni Damir je pošao, a znatiželjan kao dete, tu na tetkinom tavanu ugledao je nešto što ga je fasciniralo. To su bili stari ćupovi koje je poneo dole i pitao tetku: Čemu ovo služi?

Tetka je strpljivo odgovarala na svako pitanje, da bi na kraju pao dogovor da Damir te ćupove ponese kući. Tu počinje njegovo sve intenzivnije zanimanje za stare stvari, koje je uredno slagao na njegovom malom etno salašu. Damirova soba i salaš odišu nekom čudnom jednostavnošću i skladnošću. Ulaskom u kuću čovek se u mislima neminovno vraća decenije unazad, okružen raznim eksponatima kojima su se služili naši preci. Ovaj mladi Tavankućanin se bavi  i vezenjem, štrikanjem, šlingovanjem, izradom slika od slame…punih dvadeset godina Damir se bavi i folklorom i aktivni je folkloraš u BKC “Tavankut“.

Na pitanje koje su mu želje i planovi u budućnosti, krajnje skromno Damir odgovara da mu je želja da  ovaj salaš u što skorije vreme pretvori u muzej „Bunjevačke kulture i tradicije“. Upitan da li je do sada planirao da konkuriše za neki od konkursa da bi mogao pre da ostvari svoje plemenite planove, ovaj mladić odgovara sa jasnim ne, iz prostoga razloga što sve što stvara želi da stvori svojim radom i sa svojih deset prstiju i to, kako veli, radeći tu, na svojoj dedovini, nikako u inostranstvu.

Napuštajući  Damirov salaš, poželeo sam mu sve najbolje i da sve želje i planove u najskorije vreme ispuni, jer, doživeti da se uđe u jedan ovakav salaš za svakoga predstavlja čast i donosi mir koji se danas tako teško pronalazi.