Egzistencijalizam nije posebna doktrina već filozofski pogled na svet gde se ističu ekstremna stanja, osećaj očaja, ograničenje razuma i egzistencijalne teskobe pred naizgled apsurdnim svetom. Potraga za smislom života, subjektivnom istinom o vlastitoj egzistenciji, počinje iz straha od smrti. Smrtnost rađa osećanje ništavnosti i bezvrednosti odnosno doživljaj konačnosti. Postoje dva različita aspekta doživljavanja ovog egzistencijalnog apsurda. Prvi je očaj koji vodi do depresije, suicida ili ludila, a drugi je vera koja je zasnovana na slobodnoj odluci pojedinca. Ona nije apsolutna istina, već je istina pojedinačne, subjektivne tj. lične egzistencije i predstavlja autentičnost individue.
Seren Kjerkegor (1813 – 1855), danski filozof, teolog i pesnik, smatra se prvim predstavnikom egzistencijalizma. Po njemu suštinu bivstvovanja čine etape (faze) na životnom putu. Prva faza je estetika, naivno uživanje čulima i lagodnost života gde esteta živi za zadovoljstvo, raskoš i zabavu. Život estete vodi ka dosadi i zasićenju, odnosno do spoznaje kada prijatno postaje bolno. Čovek teži sticanju što većeg broja životnih iskustava. Kjerkegor ovu fazu smatra dijalektičkim a ne moralnim problemom.
Sledeća etapa je etička, kada se živi za dužnost. a to su službene i porodične obaveze. Ova faza stvara drvenu poslušnost a dužnosti se ispunjavaju rutinski. Čovek je svestan svog neznanja, razmišlja i zalaže se za poštovanje određenih etičkih principa, više nije rasut u mnoštvu, već shvata sebe kao jednu doslednu ličnost koja preuzima odgovornost za svoje postupke.
Nakon etičkog nivoa, sledeći i najviši stepen po Kjerkegoru je vera. U njoj postoji zadovoljstvo (lepota), odgovornost ali i stradanje i to ne kao trenutak već kao večnost. Čovekova vera je čvrsta i ne predstavlja dogmu propisanu od strane crkve, već unutrašnji individualni izbor i najvažniji zadatak koji pojedinac treba da ostvari.
Dakle, Kjerkegorova filozofija se interpretira u svetlu ove tri etape života koja se provlači kroz celokupan njegov opus i u izvesnom smislu se može posmatrati kao srž njegove filozofske misli. Važno je napomenuti da ove etape nisu razvojne faze u biološkom ili psihološkom smislu, već egzistencijalna stanja čiji progres Kjerkegor iznosi u svom delu ,,Ili-ili“.
Čovek se može zadržati na jednom nivou ceo život pa čak i na najnižem. Ako dostigne najviši stadijum, to ne znači da prethodna dva bivaju u potpunosti odbačena jer poslednji stadijum pretpostavlja prva dva kao važne i zavisne komponente razvoja.
Kjerkegor je sebe smatrao religioznim poetom. Za njega vera nije stvar crkve i njenih dogmi, već individualne strasti, koju ne može izraziti ni crkveno sveštenstvo ni svete relikvije. Vera je po njemu najveće čovekovo dostignuće jer jedino ona može čoveku doneti samostalnost i samospoznaju. Ona je iznad svih zakona. U njoj nastaje sloboda a ličnost postaje beskonačna vrednost.
Kjerkegor smatra da se ne može steći objektivna sigurnost u pogledu verskih doktrina, te je sumnja po njemu element vere.
,, Moj jad je moj zamak, koji se kao orlovsko gnezdo nalazi među oblacima na vrhu planine; niko ga ne može osvojiti. Sa njega slećem u stvarnost i grabim svoj plen, ali se ne zadržavam dole, odnosim svoj plen kući, a taj plen je slika koju prenosim na tapete svoga zamka. Tu živim kao pokajnik. Sa svakim doživljajem obavljam krštenje zaborava za večan život sećanja. Sve što je konačno i slučajno zaboravlja se i briše. Tu sedim kao sedi starac zadubljen u misli i objašnjavam slike tihim, gotovo šaputavim glasom, a kraj mojih nogu sedi dete i sluša me, premda unapred zna šta ću mu reći.“ (Kjerkegor)
Nakon Prvog svetskog rata, egzistencijalizam se pojavio kao opšti evropski pokret, a Kjerkergova dela postaju poznata široj javnosti. Imao je veliki uticaj na Kamija i Kafku. Poznati predstavnici egzistencijalizma su još Hajdeger, Niče, Berđajev, Sabato, Sartr i drugi.
,,Čitajući Kjerkegora pokušavate razumeti njega, a u stvari sve više razumete sebe.“ (Žan Pol Sartr)
Borivoj Vujić
