Sukob malih akcionara i većinskog vlasnika, fabrike električnih mašina "ATB Sever" i dalje traje. Na konferenciji za novinare, održanoj na inicijativu skupštine mali akcionara, ponovo je pokrenuta inicijativa da se kompanija privatizovana 2004. godine vrati u vlasništvo države, zbog čega su poslati pismeni dopisi predsedniku države Borisu Tadiću i ministru ekonomije i regionalnog razvoja Mlađanu Dinkiću.
Nekadašnji diretkor Severa, Mirko Simić, navodi da je preduzeće nekada imalo firme u Danskoj, Italiji, Rusiji, Južnoj Africi, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Ni jedan objekat ili zemljište nije bilo pod hipotekom niti pod kreditima. Danas je, prema rečima Simića, ovo preduzeće spalo na 800 radnika, što je žalosno i pomenuti. On kaže da je i nakon privatizacije i njegovog odlaska u penziju imao volje da pomogne svojim savetima, ali njegova ideja nije usvojena.
Sa jedne strane mali akcionari nezadovoljni trenutnim stanjem na berzi, gde jedna akcija ove kompanije košta 500 dinara, kritikuju većinskog vlasnika za poslovanje, navodeći činjenice koje idu njima u prilog.
Nakon privatizacije, broj radnika ove kompanije se smanjio sa 2500 na trenutnih 800 i to uglavnom kao posledica gašenja određenih proizvodnih pogona kao što je pogon u Bajmoku koji se bavio proizvodnjom pumpi, deo fabrike za proizvodnju kalorifera kao i deo fabrike za proizvodnju veš mašina. Sve u svemu, fabirka je spala na najrentabilniji ili bolje rečeni jedini rentabilni deo koji se bavi proizvodnjom visokonaponskih električnih mašina, generatora, i remonta mašina.
"ATB Sever" kao najvećeg izvoznika u Subotici ne kače problemi na lokalnom i državnom tržištu koliko ga kače problemi na tržištu Evrope, Afrike i Bliskog istoka, što u principu predstavlja njegovo realno tržište. Na tom tržištu glavnu ulogu imaju veliki giganti iz zemalja EU poput Simensa i ABBa, ali i velika konkurecija iz Kine, zemlje u kojoj su svoje pogone izmestili mnogi veliki igrači a između ostalog i Simens kao najveći konkurent. U takvoj utakmici, najveći problem Severa je kako ostati u koraku sa konkurentima i ponuditi konkurentan proizvod.
Da bi jedna kompanija koja se bavi tehnologijama mogla da isprati razvoj na svetskom tržištu, onda mora da ima kontinuitet u razvoju konstrukcije, tehnologije materijala i tehnologije prozivodnje. Ako samo jedan od tih elemenata stagnira, gubi se korak i bivate izbačeni iz tržišta. Sever nije počeo da gubi korak 1990. već je počeo da gubi korak 1980. kada je bio na vrhuncu svoje moći i kada je zapošljavao 6000 radnika.
Da se vratimo na početak priče. Šta bi se realno desilo kada bi država ispunila želje malih akcionara i vratila kompaniju u vlasništvo države po principu Bratstva? Da li bi to unapredilo tehnologiju proizvodnje tako što bi država uložila sredstva u kupovinu savremenih alata i mašina? Da li bi to tek tako stvorilo visoko-obrazovani kadar potreban za razvoj, kako bi kompanija ostala u koraku sa komkurentima? Da li neko u ovoj državi smatra da bi možda Simens kupio fabriku i uložio sredstva u nju? Što bi, kada je i radna snaga u Rumuniji jeftinija od Srbije, a o Kini i da ne pričamo…
Ako neko misli da se vraćanjem u okrilje države problemi tek tako rešavaju, neka pokuša da napravi kišobran jeftiniji od kineskog. Ako to uspe, onda mu treba dati fabriku elektromotora pa neka napravi i elektromotor jeftiniji od kineskog. Što se neko od tih malih akcionara ne pita zašto u Subotici i Srbiji neko nije otvorio fabriku ženskog donjeg veša, pampers pelena, novogodišnjih ukrasa za jelke itd…
Sa jeden strane, istina je da je kompanija u velikom dugu, da je otpustila oko 1700 radnika, ali je sa druge strane i istina da se vraćanjem u vlasništvo države ne rešavaju ključni problemi, samo što taj deo priče mali akcionari vešto zaobilaze.
