Subotička Gradska kuća građena je na početku XX veka ali su ljudi iz prethodnog stoleća u „vek nauke“ uneli dosta toga staromodnog, neki bi rekli srednjovekovnog. Jezik simbola i znakova i danas ima svoju ulogu, jedino što nema onu snagu koju je imao u prošlim vremenima kada su ih koristili najpre drevni vračevi a kasnije vitezovi i plemstvo, pa sve do savremenih ideologija koje su, kao i religije, svaka za sebe tražile znak koji ne bi bio tek nekakav dizajnirani logotip već simbol sa dubljim smislom.
Malo njih je u Velikoj većnici primetilo kukaste krstove, danas obeležje koje se vezuje jedino za Hitlera i nacizam. Svastike nosi jedan od kraljeva koji nas gleda sa vitraža. Njegov plašt je ukrašen kukastim krstovima, jednim od simbola koje je koristila dinastija Anžujaca (Anjou).
Javnost se u prošlosti najviše zanimala za masonske simbole koje su graditelji ostavili po Gradskoj kući kao i po nekim drugim građevinama u gradu. Na dve niže kule postavljene su čelične kugle sa astrološkim znacima, a jedno staro pismo nepoznatog autora do koga je došao Gabor Demeter, otkriva da je određene datume prilikom podizanja najvažnije subotičke građevine – diktirao horoskop.
Da li su oni koji su nam ostavili ova obeležja zaista verovali u njihov značaj, ili su to bili obrazovani i stručni ljudi ali i veliki dečaci koji su u ono vreme igrali neke svoje igre, a nama ostavili da im tražimo smisao?
Ti koji su zaista nešto sakrivali, nisu bili graditelji nego oni koji su došli posle njih. Promene granica i državnih simbola značile su prefarbavanje starih grbova i crtanje novih, svaki put nanovo. Oznake suvereniteta odnosno obeležja dokle se koji imperium prostire, morali su da se nalaze i u najvažnijoj administrativnoj zgradi. Osim farbe, stare simbole je krio i zaborav, koji je u ta vremena bio poželjan.
Subotičani su se najzad umorili 1991. godine i ponovo vratili originalne grbove, da ovaj put imaju kulturno-spomeničnu ulogu. Stari vitraži sa Marijom Terezijom, Franjom Josifom i ostalim velikašima, izneti su iz podruma još 1977. godine, međutim, jedno vreme su bili iza zavesa. Bela Duranci priča da niko nije bio zabranio njihovo otkrivanje već je postojala izvesna „autocenzura“ ili nelagoda da u socijalizmu ističemo krunisane glave. Trajalo je to sve dok u goste nije došao jedan visoki državni funkcioner i poželeo da vidi vitraže. Njegova opaska i čuđenje zašto su pokriveni jer, „kakav je to socijalizam koji se boji mrtvih kraljeva“ – bio je znak da zavese mogu da padnu.
Nakon revolucije, vladajuću ideologiju odnosno njenu ikonografiju u Velikoj većnici predstavljali su srp i čekić. Oni su krasili stare štitove na kojima su nekada bili grbovi prethodnih država, da bi 1961. godine svi bili prefarbani sivomaslinastom bojom. Tako je peti sloj farbe sahranio sve prethodne, a kako su oni izgledali, malo ko je znao ili hteo o tome da govori.
Najzad, 1991. godine prilikom restauracije i skidanja slojeva, ukazali su se i stari simboli.
Da li je ostalo još nešto da se otkrije na ovu temu? Sasvim moguće. Ne kada je reč o onim prostorima koji su bezbroj puta fotografisani i renovirani, već u nekim budžacima beskrajnih hodnika ove građevine. Kao što su, na primer, stilizovana ocila i šahovnica, jedno do drugog, na vratima dve sporedne prostorije (ostava za spremačicu i wc). Možda ih je nekada bilo više, u vreme Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, ali su do danas ostala samo po neka, verovatno sasvim slučajno.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Tada su simboli korišćeni suptilno a struka je vodila računa da gradjevina ima dug vek… danas su gradjevine same za sebe simboli: kratkoročna manipulacija radi sticanja para (“ugradjivanje”)..
Dvojica arhitekata, dodjoša, koji su bili i masoni i vernici i lojalni carevini su ostavili traga te gradili i ugradjivali simbole verujući ..
Putevi, fontane, trgovi, zgrade koji se vek posle izgradjene gradske kuće grade, nisu predvidjei da dožive niti pola veka i to je simbol za sebe!
A dvojica arhitekata, dodjoša, koji su bili i masoni su ostavili traga – gradjevinu koja asocira na grad koji putuje kroz carevine, kraljevine i republike, masonsku ložu koja i dalje ima isto ime, lepotu koji mnogi i dalje vide zamrznutu u vremenu i vezuju je za Suboticu.
Dans je doba oholih, spretnih i okretnih carinika i “athitekata” karijera… Danas dodjoši ne otkrivaju novi zavičaj niti nose svoj sa sobom nego ugradjuju svoj manjak morala gde stignu da bi se “ugradili”… tužno
Hvala Lansky što pišeš o lepom i vrednom!!
Od kada znam za sebe fasciniran sam nasom Gradskom kucom. Kada bi me vodili u grad, obavezno je bilo zaustavljanje ispred Gradske kuce i dugo gledanje sve one lepote koja moze oduseviti jedno malo dete na koje je nesto ostavilo jedan duboki utisak, ali ono jos nije u stanju da to artikulise. Kada bi jos dodali recenicu – tamo radi tata, mojoj fasciniranosti nije bilo kraja. Skola (kod poste) koju sam pohadjao, je bila blizu i ponekad bi odlazio da posetim oca u kancelariji. Stari namestaj jos iz vremena nakon izgradnje, starinske velike i crne pisace masine visoke, i prepune detalja kao gotske katedrale. Jos uvek pamtim nazive njihovih marki – Continental, Ideal, Remington, Rheinmetal. Na njima su pisale kao po pravilu lepe mlade i doterane daktilografkinje. Svi ostali su, u vreme mojega detinjstva, pisali po kancelarijama perom i mastilom. Vec u tom pisanju je bila sakrivena odredjena simbolika. Pisati zelenim mastilom je bila privilegija samo najvisih sefova. Ostali su pisali plavim, a oni na najnizem stepenu hijerarhije crnim mastilom. Crveno mastilo je bilo samo za isticanje vaznosti ili hitnosti nekog dopisa. Kasnije mi je odlazak kod oca sluzio kao izgovor da bi onda lutao po hodnicima, isao sa jednog sprata na drugi i gledao, gledao, gledao… Svaki puta otkrivao nesto novo ili neki novi detalj. Mogu reci da sam u detinjstvu dobro upoznao Gradsku kucu izvana i iznutra.
Simboli, slike, freske, vitrazi kroz istoriju covecanstva igraju vaznu ulogu jer su u tadasnjem svetu analfabeta, gde su cak carevi i kraljevi bili nepismeni, imali onu ulogu koju danas imaju pisane knjige, plakati, obavestanja ili jednostavno piktogrami. Svi ti simboli i ostalo imaju pre svega funkciju da oni „gore“ saopste nesto onima „dole“.
U vecnici Gradske kuce sam bio prvi puta kao dete iz zabavista. Bilo je to jednog popodneva na Silvester. Deci zaposlenih su deljeni novogodisnji paketici sa raznim slatkisima, obavezna mandarina, suve smokve i kao highlight paketic osusenih datulja, na kojemu je zlatnim slovima pisalo Lion of Babylon. Paketice je umesto Deda Mraza delila „dobra vila“ koju sam odmah razotkrio kao jednu od daktilografkinja. Kao sto to obicno biva u zivotu, nista nije besplatno. Da bi dobio paketic svako je morao nesto da odrecituje ili otpeva. Ja sam se odlucio za jednu rasisticku i antifeministicku pesmu – „Kad se Cigo zazeli medenih kolaca“ Srecom sve je proslo bez politickog skandala, a dobio sam cak i aplauz. Sa ovim zelim samo da kazem da sam ja u Subotickoj vecnici bio ispred mikrofona davno pre nego sto su Laban & Co uopste bili rodjeni.
U tekstu se spominje kukasti krst ili svastika. Nisam primetio kukasti krst na vitražu,iako sam mnogo puta bio ispred njega. Svastika u datoj formi na vitražu,nije simbol nacizma. Svastika je stara više od hiljadu godina,koristili su ga razni narodi kao simbol sreće. Svastika je vidljiva na starim budističkim kipovima. Hitler je originalnu svastiku okrenuo i iskrivio,s time se narugavši pozitivnom značenju svastike. Naveden čin je ovekovečen u jednoj sceni filma ,,Rađanje Zla „.
Svi vide, retko ko opaza.
Svastika je drevni simbol galaksije. Ima je dosta na vedskim grobovima u istocnoj Srbiji, kod Rtnja. Potrazite na internetu, zanimljivo je.