Jula 1984. godine, u prodavnicu RIZ u Nazorovoj ulici stigao je stereo televizor u boji. Taj TV marke Telefunken koštao je 1.915 nemačkih maraka i još određenu sumu dinara. Bio je to prvi stereo televizor koji je mogao da se nabavi u subotičkim prodavnicama.
Na stranu što u Jugoslaviji do kraja osamdesetih nijedna TV stanica nije imala program sa stereo zvukom, skupa tehnička roba je uvek imala svoje kupce.
RIZ (Radio-industrija Zagreb) štand na sajmu u vestibilu Gradske kuće u Subotici, 60-ih
Još dugo je za dobar televizijski aparat sa velikim ekranom trebalo da se izdvoji ozbiljna svota, sve dok najzad nismo dočekali onaj momenat masovne proizvodnje kada i to postane pristupačno.
Možda je to bilo kada se u prvoj deceniji dvehiljaditih u našim prodavnicama pojavio srebrni Samsung koji je ubrzo ušao u gotovo svaki dom. Plazma televizori su tada još koštali barem hiljadarku, iako je slika kod nas bila neprilagođena, razvučena, što niko od vlasnika nije hteo da prizna (kada je već dao toliki novac). Neke stvari su trebale da dođu na svoje mesto da bi naš čovek obezbedio televizor za svaku sobu. Danas se jeftiniji modeli prodaju u supermarketima bukvalno sa drvene palete, kao ćumur za roštilj ili baštenske garniture.
HI-FI
U ovo naše vreme, slušanje muzike se preselilo na neke druge uređaje pa je bilo prijatno iznenađenje kada su se u prodavnicama tehničke robe ponovo pojavili gramofoni. Zajedno sa preporodom vinilnih ploča, stigli su i gramofoni po povoljnim cenama. Međutim, oni koji su požurili da ih kupe, doživeli su razočaranje. Iako danas za malo para može da se kupi pristojan televizor ili mobilni telefon, to ne važi za valjane gramofone i audio-opremu.
Da li još postoje nekada opšteprisutna imena: Technics, JVC, Marantz, Pioneer, AIWA…?
Tragajući za ovim markama, otkrićemo da, ako i postoje, one se danas bave nekim drugim stvarima, ili su se utopile u druge multinacionalne kompanije. Čak je i čuveni Philips odustao od onih proizvoda po kojima ih zna ceo svet.
Bez obzira na to, kod nas postoji živo tržište njihovih dragocenih uređaja za reprodukciju zvuka. Kao što Cadillac ili Rolls -Royce ne gube na ceni, isto važi i za kvalitetnu staru audio-opremu.
Sve ove godine, jedni od drugih ih kupuju i razmenjuju stari zaljubljenici u savršen zvuk, odnosno visoku vernost zvuka (HI-FI), i to ne kao antikvitete, već u veri da do danas nisu napravljeni bolji.
U Štrosmajerovoj, polovinom sedamdesetih godina
Sedamdesetih, a posebno osamdesetih godina, skupi muzički uređaji u kućama njihovih vlasnika predstavljali su svojevrstan „totem“. Zauzimali su centralno mesto i bili predmet obožavanja. Komponente (pojačalo, dek, tjuner, ekvilajzer…) poređane jedna na drugu formirale su stub, pa se i cela ta kompozicija zvala „muzički stub“ ili „muzička linija“.
Jedna od stvari koje su pravile razliku između kafane i kafića bilo je upravo to čudo, jednako kao i muzika koja se pušta sa njega.
Zlatno doba audio-opreme poklopilo se sa najboljim godinama popularne muzike, kada se ona kupovala na pločama i kasetama. Kupovinom „nosača zvuka“ čovek bi došao u posed nečeg konkretnog, što nema svako. Vlasnik dobre kolekcije bio bi cenjen kao gost ili domaćin koji ima dobru muziku. Ne moramo se na ovom mestu podsećati na predinternetsko vreme.
Vremenom, neki od ljubitelja skupe muzičke opreme počeli su da se više interesuju za zvuk nego za samu muziku. Diskofili su odustali od svog hobija, ili su ga barem zamrznuli, dok ljubav prema uređajima i dalje živi.
Sansui, Marantz, Sharp… nestajali su iz izloga prodavnica i preselili se na jedno drugo tržište. Ono na kojemu su stari, zagriženi audiofili, koji uprkos novoj audio-tehnologiji mogu satima da pričaju o finesama neuporedivo bolje stare tehnike.
Često neshvaćeni od okoline, povukli su se u svoje krugove koji nisu vidljivi široj javnosti, u kojima se i dalje vrednuje HI-FI, čija se vernost i vrednost najbolje očituje po cenama koje plaćaju za uređaje.
Lansky
